НЕБОЈША БОГИЋЕВИЋ “СЕВДАЛИНКЕ У ИЗВОЂЕЊУ ЗЕКИЈЕ РОВЧАНИН ИЗ ПРИЈЕПОЉА”

Views:
24

У периоду феудалног режима, на територији Босне и Херцеговине развио се посебан тип песме, који је данас широј јавности познат под називом севдалинка.[1] Реч севдалинка потиче од арапске речи säwdā, која означава једну од четири основне супстанце, које се по учењу старих лекара налазе у људском организму − црну жуч. Верује се да ова супстанца изазива меланхолично стање.

Bio

С обзиром на чињеницу да је љубав често узрочник таквог стања, није чудно што је управо та реч послужила као основа за формирање термина који ће представљати овакав тип песме. Ову реч Турци су преузели од Арапа што преведено са њиховог језика значи љубав (sevda), а у нашем језику овој речидодат је сугласник х. [2] Термин севдалинка, као назив музичко-поетске целине у градској средини, на простору Босне и Херцеговионе, устаљује се тек у деветнаестом веку. Према претпоставкама етномузиколога Владе Милошевића, овај термин потекао је од Цигана. [3]

Важно методолошко питање је како направити разлику између севдалинке, која је под разним другим називима потекла у периоду османског царства, у патријахалном окружењу и севдалинке која је и данас присутна, како на просторима Босне и Херцеговине, тако и ван њених граница. Владо Милошевић, [4] а и разни други аутори, [5] сматрају да се од тренутка уласка ове песме у кафану, њена вредност знатно смањује. По њиховом мишљењу, севдалинка тада престаје да буде онај вид усмене књижевности који се може сматрати репрезентативним примером културне баштине Босне и Херцеговине.

По неким тумачењима, севдалинка је женска песма коју су у највећој мери певале муслиманске девојке и жене, саме, затворене између четири зида. [6] Међутим, врло брзо су ове песме напустиле интимне просторије и постале део свакодневног живота и жена и мушкараца у градовима и варошицама. Тематика ових песама је разноврсна. У основи, ове

песме представљале су живот босанског градског становништва. Сходно томе, босанско-херцеговачки књижевник с почетка двадесетог века, Хамид Диздар, изјавио је да „…у овој

пјесми лични, интимни доживљај врло често је само одраз скупног, заједничког”.[7] Владо

Милошевић сматра да севдалинка може да буде свака песма љубавног садржаја, али да ли

ће она то бити, зависи од начина на који се изводи. [8] Често се севдалинка по својим музичким карактеристикама доводи у везу са равним певањем. О овим песмама је у неколико својих радова говорио Владо Милошевић.

Он сматра да је равна песма најпре била силабично-рецитативна, уског обима, са мелодијом која се не удаљује много од основног тона. Таква готово равна мелодијска линија, по Милошевићу, разлог је због чега ове песме носе тај назив. Он даље говори да се

такво архаично певање изложено утицају разних култура ширило хоризонтално, а нарочито вертикално, обимом. На крају је то постала широка мелодија, богата украсима, чији је назив њена једина веза са прошлошћу. Ове песме су у умереном рубато темпу. [9] Дакле, управо те мелизматичне, украшене песме, подударне су севдалинкама. [10] Након аустроугарске окупације БиХ, севдалинка заједно са пребеглим становништвом, настањује територију ван граница те земље. Хамза Хумо, босанско-херцеговачки писац, новинар и историчар уметности, у свом раду говори да је севдалинка била средство којим се муслиманско становништво идентификовало у тој новој друштвеној средини. [11]

Овај рад, имаће за циљ да представи постојање севдалинке ван граница Босне и Херцеговине. Теренским истраживањем града Пријепоља обухваћен је разговор са госпођом Зекијом Ровчанин, тамошњом грађанком, певачицом севдалинки, која је кроз неколико песама и причу, пружила неопходне информација за развој теме овог рада. Рад је обухватио осам песама које су том приликом забележене. У наставку ће бити неколико речи о госпођи Зекији и њеном поимању севдалинке.

Зекија Ровчанин је седамдесетрогодишња пензионерка родом из Бањалуке, која последњих педесет година живи у Пријепољу. Као мала, севдалинке је учила да пева од своје мајке, а први јавни наступ имала је са једанаест година. У двадесет и трећој години удаје се у Пријепољу, где наставља да негује ову песму. Њен репертоар је разноврстан, у који, како она каже, улазе и „босанске” и „црногорске” и „санџачке” севдалинке. У њен репертоар уврштене су и песме у којима се помиње име Мујо, јер су, како она каже, тим именом звали њеног покојног супруга Мустафу. Поводи за певање су различити, не постоји тачно утврђено време. Може се певати на свадбама, за бајрамско вече, што је други дан Бајрама, на различитим свечаностима итд. У већини случајева пева солистички, без инструменталне пратње. Неколико пута је певала уз саз, а у оквиру свадбених прослава, пева уз пратњу хармонике. Из њене приче сазнајемо да у Пријепољу постоји скуп од око стотинак жена које организовано певају што у Пријепољу, што по другим градовима. Зекија је једна од тих жена, а овом скупу не припадају само жене муслиманске вероисповести, већ и православне. Госпођа Ровчанин сматра да не постоје разлике између мушке и женске севдалинке.

Током свог живота проживела је трагичне моменте. Пре двадесет и седам година син јој је настрадао у саобраћајној несрећи, а неколико година касније умро јој је и супруг. Сматра да је севдалинка била једино средство које јој је пружало утеху и омогућило да настави са животом.

На основу забележених песама биће успостављене текстуалне и музичке карактеристике севдалинки. По излагању ових карактеристика, поређењем са примерима из литератуе, покушаће да се утврди разлика између севдалинки насталих на територији Босне и Херцеговине и севдалинки које су настајале или опстајале ван њених граница.

Текстуалне карактеристике

У свом дипломском раду „Севдалинке, Игор Глигоров је извршио поделу севдалинки према текстуалним карактеристикама. У контексту тих подела он наводи да севдалинке могу бити љубавне, где је у исту групу уврстио класичне љубавне и патриотске севдалинке и да могу бити песме о разним догађајима. [12] Управо те групе и подгрупе могу се применити на материјалу забележеном за овај рад, у циљу класификације снимљених песама према њиховој текстуалној особености.

У групу љубавних песама спада укупно седам севдалинки. Шест од њих припада класичним љубавним песмама (једна од њих је „Кад сам некад сретна била, алто прође као сан− пр. бр. 3), а једна патриотским („Кад погледам са равана видим диван град− пр. бр. 5). Групи песама о разним догађајима припада једна песма („Мајка сина будила− пр. бр. 2).

У даљем току класификација севдалинки према текстуалним карактеристикама, Глигоров предлаже четири групе песама према „начину разговора” личности у песми: у монологу, у неоствареном дијалогу (обраћање без одговора), у дијалогу и безличне – са наратором (описне). [13] Међутим, како су севдалинке солистички изведене песме, требало би сугерисати на групу песама у дијалогу. Према тумачењу из речника књижевних термина, дијалог подразумева разговор између два или више учесника. [14] У корист овој теорији, група песама у дијалогу преформулисана је у групу песама дијалошког типа. Група песама у неоствареном дијалогу, заправо представља врсту монолога и то драмског. Такав монолог је облик напрегнутог дијалога са изостављеним репликама. Песме са наратором представљају такозвани приповедачки монолог, па ће се и оне наћи у истој групи. [15] На основу аналитичког прегледа текстова песама забележених у Пријепољу може се успоставити следећа подела:

  1. Песме у монологу
  2. Песме дијалошког типа
  3. Песме са приповедачким монологом и дијалошким типом

Првој групи припада пет песама, а то су „Тамо доле низ махале(пр. бр. 6), „Кад сам некад сретна била, алто прође као сан(пр. бр. 3), „Кад погледам са равана, видим диван град(пр. бр. 5), Мајка сина будила(пр. бр. 2) и Магла пала до пола Сарајва (пр. бр. 7).

Другој групи припадају две песме − „Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема(пр. бр. 4) и Свуд је киша, свуд је блато(пр. бр. 8).

Трећој групи припада једна песма − „Муја мајка млада оженила(пр. бр. 1) У својим радовима посвећеним равној песми и севдалинци, Јасна Хаџисалиховић, [16] и Мирослава Фулановић-Шошић, [17] констатују постојање десетерачког и осмерачког стиха севдалинке. Оне истичу појаву цезуре после сваког чланка. Међутим, не само на основу снимљених песама у Пријепољу, већ и на основу примера из разних збирки попут четири збирки босанских народних песама Владе Милошевића, установљена је разноликост врсте стиха код севдалинки. У примерима у овом раду десетерачки и осмерачки стих се налазе у по две песме. Десетерац се у оба примера јавља као несиметрични, са цезуром после четвртог слога – 4, 6, а осмерац као симетрични са поделом 4+4. Још су заступљени и седмерац (4, 3), тринаестерац (4, 4, 5), петнаестерац (4, 4, 4, 3) и шеснаестерац (5, 5, 6) у по једној песми. Петнаестерац се јавља у виду четворочланог трохејског стиха, односно стиха са три цезуре. Главна цезура у овом стиху јавља се након осмог слога. [18] Оваквој унутрашњој подели доприноси и мелодијски ток којим је јасно одвојен сваки чланак стиха. У речнику књижевних термина, присуство шеснаестераца представљено је у виду симетричног, са цезуром након осмог слога и тенденцијом да се подели на мање чланке унутар ових осмосложних целина. У истој књизи помиње се и такозвани „Илићев шеснаестерацу коме се комбинују стихови од 15 и 17 слогова. [19] У примеру из овог рада − „Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема(пр. бр. 4), присутан је стих са поделом 5, 5, 6. Међутим, наредни стих те песме је у четрнаестерцу, два следећа имају по седамнаест слогова, а у последње две мелострофе такође се јављају стихови у четрнаестерцу. Можда бисмо могли да успоставимо некакву паралелу са поменутим „Илићевим стихом, у смислу да у овом примеру постоји комбиновање стихова различите дужине, а да песма почиње шеснаестерцом.

Констатација поменутих ауторки о појави цезуре после сваког чланка, може се применити и на примерима интерпретираним од стране госпође Зекије. У свакој од девет отпеваних песама, госпођа Ровчанин је правила јасне прекиде након сваког чланка стиха, што у функцији узимања ваздуха, што због каденцирања.

Што се тиче тематике севдалинки, студент књижевности Сеад Врана, у свом раду објављеном у online часопису „Балкански књижевни гласник, говори о томе да побуна, која је често саставни елемент тематике севдалинки, није само у функцији исповести, већ је представљала и љубавну поруку која је песмом говорила оно што није смело бити јавно речено. Он сматра да у севдалинци није било моралних прописа и друштвених ограничења

према којима је функционисао јавни живот. [20]

Ово директно алудира и на еротске елементе које ове песме носе у свом садржају, а о чему говоре разни аутори, попут Мухсина Ризвића, који наводи да еротика севдалинке као изузетно снажно осећање, понекад прелази границе љубавне племенитости. [21]

Песме са оваквом тематиком, или макар сличном, проналазимо и у примерима забележеним у Пријепољу, у песмама „Тамо доле низ махале(пр. бр. 6) и „Свуд је киша, свуд је блато(пр. бр. 8). У првој наведеној песми кроз стихове који ће бити изложени у наставку, можемо јасно уочити нескривене еротске елементе севдалинке:

Коно моја, самџибољо,

Да ми те је примамити,

у свом двору обљубити.

Ал’ не прође ни година,

ја премами кону моју,

обљуби је у свом двору.

У другој песми, „Свуд је киша свуд је блато, ти елементи еротике су скривени:

Моје злато кад ме волиш,

што ми пенџер не отвориш?

Ја би’ теби отворила,

кад би мајка дозволила.

Ја каква је твоја мати,

кад све она мора знати!

Музичке карактеристике

У литератури која је нашла примену у овом раду, мало је речи о музичким карактеристикама севдалинке. Већим делом су то дескриптивни описи музичких елемената, попут „Њена мелодија, широка и разливена, има нешто и од планинског дозивања и од хуке валовите реке…”, [22] или „Данас кад се ријеч севдалинка изусти, наприје се помисли на мелодију знану по валовито-раскошној изведби”.[23] Владо Милошевић је један од првих који износи музичке карактеристике севдалинки. [24] Он истиче присутност прекомерне секунде, миксолидијске, дурске и хармонске молске лествице са завршетком на другом ступњу, алтерације, мелизматику и реченице широког даха и распона. Босански етномузиколози Јасна Хаџисалиховић и Мирослава Фулановић-

Шошић, говоре о присутности „упоришних” тонова, који се често одаљују од финалиса.

Оне изводе и најчешће почетне мелодијске моделе севдалинки. Игор Глигоров, у свом дипломском раду, спроводи анализу најважнијих музичких карактеристика, за ту прилику забележених севдалинки, попут обима мелодије, тонског низа, хармонских одлика итд. У наставку рада, кроз аналитички преглед музичких карактеристика севдалинки снимљених у Пријепољу, покушаће да се пронађе веза са наведеним њеним одликама.

Ако кренемо од присутности прекомерне секунде у овој музичко-поетској форми, изналазимо да се од осам забележених севдалинки она јавља само у три, и то у следећим: „Кад погледам са равана, видим диван град(пр. бр. 5), „Магла пала до пола Сарајва (пр. бр. 7) и „Мајка сина будила(пр. бр. 2).

Треба истаћи да је анализирање тонских низова спроведено посматрањем и тумачењем истих, од најнижег тона у мелострофи па до највишег. Том приликом запажа се разноликост тонских родова и лествица уопште. Присутност миксолидијског модуса је само у једној песми − „Свуд је киша, свуд је блато(пр. бр. 8).

Једна песма има у основи дурску лествицу, а то је „Тамо доле низ махале(пр. бр. 6).

Један пример је у дорском модусу и садржи алтерацију повишеног трећег ступња што није једини пример са алтерацијом, а то погодује чињеници њихове учесталости у севдалинкама коју наводи Владо Милошевић.

Кад сам некад сретна била, алто прође као сан(пр. бр. 3)

Песме „Муја мајка млада оженила, Булбул ми пјева, ружа ми цвјетаи „Магла пала до пола Сарајвасу у природном молу:

Муја мајка млада оженила(пр. бр. 1)

Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема(пр. бр. 4)

Магла пала до пола Сарајва(пр. бр. 7)

Друга од ове три песме у природном молу, има алтерацију повишеног трећег ступња. Са тачке гледишта класичне хармоније, ова алтерација терце тонике (ако посматрамо у односу на тон f од којег овај низ почиње) може се тумачити као позајмљивање дурске терце тонике у молском тоналитету. Иначе, због честе ове појаве у песми, губи се осећај молског тоналитета што потврђује да се поменута пракса хармоније овде може применити. Трећа наведена песма у природном молу, у свом тонском низу садржи и алтерације повишеног четвртог и повишеног шестог ступња. Ако бисмо изузели постојање неалтерованог четвртог и шестог ступња, таква лествица би заправо представљала балкански мол. Можда је најпогодније рећи да се у овој песми та два мола јављају комбиновано. Песма „Кад погледам са равана, видим диван град(пр. бр. 5) има тонски низ који је у потпуности доследан овом молу:

Балкански мол је врста лествице на којој се заснивају многе мелодије балканског музичког фолклора. То је молска лествица са великом секстом и хроматски повишеним четвртим ступњем. [25] У песми „Мајка сина будила(пр. бр. 2) установљен је фригијски дур, односно доминантни мол, али да је овај низ почео тоном f, а не g, ово би још једном био пример балканског мола:

Требало би напоменути да у посматрању овог низа није узето у обзир високо интонирање тонова од трећег мелостиха па до краја мелострофе, јер се таква ситуација не запажа у наредним мелострофама поменуте песме, па може представљати вид „штимовања” певача.

Ако бисмо балкански мол у овим примерима посматрали „in c”, то би заправо био хармонски мол, што доприноси тврдњи Владе Милошевића о присутности овог тоналног

рода у севдалинкама.

Након овог прегледа можемо потврдити да су дурска, миксолидијска и хармонска молска лествица и у овим примерима заступљене.

Присутност удаљених „упоришних” тонова, може се констатовати и у севдалинкама из Пријепоља. Већ је било речи о цезурама у текстуалној форми. У овим примерима, текстуалне цезуре се испољавају у мелодијском току или у виду краће паузе или као мелодијске каденце којима се завршава нека фраза. Ти удаљени упоришни тонови се најчешће јављају на цезури после првог чланка стиха. Такав је случај на пример, код песме „Магла пала до пола Сарајва(пр. бр. 7), у којој је први чланак уједно и једна самостална мелодијска фраза захваљујући стабилности тог упоришног, уједно и каденцирајућег тона. Тај упоришни тон у овом примеру удаљен је од финалиса за кварту навише:

Ако одређујемо каденце само према последњем слогу мелостиха, онда констатујемо да сви примери обрађени у овом раду, завршавају статичном каденцом. Међутим, ако изузмемо текст, у мелодијском смислу на претпоследњем слогу проналазимо извесни каденцирајући обрт који би се могао протумачити као динамична каденца. На основу овога могу се извести одређени мелодијски модели којима севдалинке обухваћене овим радом завршавају.

Само у два примера постоји каденцијални обрт у којем се из хипофиналиса улази у финалис:

Кад сам некад сретна била, алто прође као сан(пр. бр. 3)

„Тамо доле низ махале(пр. бр. 6)

У осталим примерима се у финалис улази преко хиперфиналиса, где се у песмама „Муја мајка млада оженила(пр. бр. 1) и „Магла пала до пола Сарајва(пр. бр. 7), примењује исти каденцијални обрт:

Имамо још три варијанте каденцијалног обрта, који у принципу представљају варијацију претходног:

Мајка сина будила(пр. бр. 2); „Кад погледам са равана, видим диван град(пр. бр. 5) Свуд је киша, свуд је блато(пр. бр. 8)

Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема(пр. бр. 4)

Форма ових севдалинки је прилично сложена. Број музичких фраза у оквиру једне мелострофе, само је у једном примеру мањи од три. У песми „Магла пала до пола Сарајва(пр. бр. 7), има пет различитих мелодијских фраза A B C D E. Делови A B D и E засновани су на по једном чланку стиха, док делу C одговара један мелостих. Сличну ситуацију у којој преовлађују мелодијске фразе са само једним чланком стиха имамо и у песми „Тамо доле низ махале(пр. бр. 6):

Развој мелодијског тока можемо посматрати како на нивоу целе форме, тако и унутар њених одсека. Ако посматрамо целу форму, врхунац, односно кулминација песме, углавном долази при почетку друге половине мелострофе:

„Свуд је киша, свуд је блато(пр. бр. 8)

Уоквирена мелодијска фраза у овој шеми, представља место кулминације мелострофе. Део А се испољава као уводни део, део B као развојни, који доводи до дела C чији је почетак уједно и врхунац мелодијског тока. Он почиње највишим тоном у мелодији, у овом случају тоном f2, а након тога, силазним поступком се долази до дела D којим се заокружује ова мелострофа. У приказаној шеми можемо видети да је покретач динамичког тока музичка компонента, док текст који је прати, заправо представља понављање првог стиха.

У песми „Муја мајка млада оженила(пр. бр. 1), динамизација је постигнута и на музичком и на текстуалном плану:

Дакле, у овом случају део C, место у коме се одиграва врхунац мелодијског тока, доноси и нови текст.

Као што је већ поменуто, врхунац музичког тока доноси друга половина мелострофе. И овде можемо видети исту ситуацију, с том разликом да је одсек у коме се овај кулминациони момент одиграва, варирано поновљен на крају мелострофе. Делови А и А1 представљају излагање одређеног тематског материјала и његово понављање. Део B доноси развој који у делу C постиже врхунац. Развојни и кулминациони одсек се варирано

понављају. Врхунац мелодијског тога и у овој песми долази са највишим тоном – f2.

Изузеци у месту кулминације јављају се у песмама „Магла пала до пола Сарајваи „Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге немау којима се кулминациони моменат јавља у последњем одсеку мелострофе.

У песми „Кад погледам са равана видим диван град(пр. бр. 5), мелодијски развој можемо пратити и унутар одсека форме:

Чланци а и а1 у оквиру дела А, на мелодијском плану су представљени као излагање – а1 и понављање – а2 краћег мелодијског модела, док са чланком а3 долази развој претходно изложеног материјала. У делу B најпре имамо кратак узлазно-мелодијски покрет у оквиру чланка b1, да би са b2 дошао кулминациони моменат песме у виду највишег тона мелодије. Након тога, поступним силазним покретом одлази се до дела мелодије који прати чланак b3, којим се заокружује мелострофа.

Након прегледа музичких карактеристика можемо извести одређене закључке.

Присутност прекомерне секунде може се се сматрати једном од одлика ових севдалинки, јер она постоји у три примера. Дурска, миксолидијска и хармонска молска лествица су основе на којима се граде њихове мелодије. Присуство удаљених упоришних тонова у функцији каденцирајућих тонова, везује се за завршетке музичких фраза које прате само један чланак мелостиха. Каденце у овим севдалинкама у односу на завршни слог су статичне. Међутим, укључивањем тонова са претпоследњег слога, оне се могу посматрати и као динамичне. Песме најчешће завршавају преласком из хиперфиналиса у финалис. Форма је сложена, заснована на више мелодијских одсека. Изражен је битематизам и политематизам. Кулминација углавном долази при почетку друге половине мелострофе. Развој мелодијског материјала може се пратити и на макро и на микроплану. Покретач динамичког тога у највећој мери је мелодија. Често је наглашавање првог слога код речи турског порекла, као и сугласника х. Акценат је присутан и на кулминационом тону мелодије. Преовлађује поступно кретање, које може бити и узлазно и силазно. Скокови су карактеристични за место кулминације мелострофе. Није могуће успоставити какву закономерност почетака севдалинки. Можемо само рећи да су они засновани на поступном мелодијском кретању, али правац тог кретања не може се поставити као фиксни. Певање госпође Зекије одликује дубоки алтовски глас.

Прегледом збирки народних песама БиХ Владе Милошевића, Лудвига Кубе и Цвјетка Рихтмана, пронађена је само једна песма која по свом тексту показује сличност са песмом забележеном у Пријепољу. То је песма „Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема.[26] Ради се о другачијој мелодији на исти текст. Обим мелодије код примера у Милошевићевој збирци је секста, док је у примеру из Пријепоља октава. Тонски низ се такође разликује у ове две песме. Форма мелострофе у песми из те збирке је A B C, док је код песме из Пријепоља форма A B A C. Треба истаћи да се у првој песми, прва и друга мелодијска фраза формирају на само једном чланку мелостиха, док код друге песме, једној мелодијској фрази одговара један мелостих. Песма из литературе нема понављање мелостихова, док је оно присутно у песми забележеној на терену.

У књизи Миодрага Васиљевића, „Народне мелодије из Санџака, проналазимо четири песме које имају сличне или исте текстове као песме из Пријепоља. Песма „Мајка сина будила, у Васиљевићевом запису има потпуно другачију мелодију. Обим је чиста кварта док је у севдалинци из Пријепоља обим септима.

Разликују се и форма и тонски низ, тако да можемо констатовати да је текст једина компонента која повезује ове две песме. Такође, треба истаћи да је Васиљевић ову песму забележио као успаванку. Да она није севдалинка, оправдава и чињеница да је мелодија малог обима. Песму истог назива у Пријепољу одликује развијенија мелодија, шири обим, прекомерна секунда и сложенија форма. Постоји могућност да је гопођа Зекија, ову песму уврстила у групу севдалинки управо због тих мелодијских карактеристика, типичних за овај музички жанр.

Песма „Свуд је киша, свуд је блатоима готово исти мелодијски костур у поменутој литератури и на снимку из Пријепоља. Самим тим, тонски низ, обим и форма су подударни у ове две песме.

Песма „Тамо доле низ махалуиз Васиљевићеве збирке, такође је веома слична примеру из овог рада. Тонски низови су подударни, мелодијски костур веома сличан. Разликује се форма, што је последица израженијих застоја након сваког чланка мелостиха, у песми из Пријепоља – (A B) BV C A1 (B1 Bv1) C1. Форма песме из Васиљевићеве збирке је A B C A1 B1 C1.

Последње две песме, Васиљевић ставља у групу љубавних.

На почетку рада било је говора о самом термину „севдалинка, и како је његова употреба заживела у XIX веку. Међутим, код М. Васиљевића не проналазимо такву терминологију у песмама које је у Пријепољу, госпођа Зекија сврстала у тај музички жанр.

У свом чланку „Севдалинка, Владо Милошевић говори о ставу М. Васиљевића у вези са овим жанром. Рад из којег Милошевић изводи Васиљевићево мишљење није био доступан, па ће се овом приликом изнети оно што Милошевић спомиње у свом раду.

Васиљевић сматра да је уплив босанско-херцеговачке севдалинке на просторе Србије донео негативне утицаје на српску вокалну традицију. Наиме, све чешћи су севдалински елементи певања у нашим песмама, што доприноси прекиду традиције каква је била позната до тада. Милошевић истиче да је севдалинка о којој Васиљевић говори заправо кафанска севдалинка, односно песма која је настајала само по узору на севдалинку, али која је изгубила вредност какву је некада имала. Након оваквих ставова опет се отвара питање с почетка рада, а то је како направити разлику између севдалинки у периоду пре уласка у кафану и након тога. Историчар уметности Хамза Хумо (1895-1970), сматра да је севдалинка нестала заједно са феудалним системом, а да је наставила да постоји само као песма којом се тугује за прошлошћу. [27] У свом раду о поменутом историчару уметности, Муниб Маглајлић говори да је под нестанком севдалинки овај аутор заправо мислио на појаву једног деградирајућег облика истих, као површинску пратећу појаву једног дубљег друштвеног процеса. [28] Узевши у обзир ове погледе на севдалинку, сигурно је да је у неком измењеном облику она ипак наставила да постоји. Подробнијом компаративном анализом севдалинки из ова два периода нико се није бавио. Можда бисмо као разлику између њих могли управо да посматрамо Васиљевићево бележење песама из Санџака као љубавне, а не као севдалинке. Могуће је да је на тај начин желео да истакне јасну границу између песама из периода пре уласка у кафану и након тога. Можда је сматрао да управо термин севдалинка алудира на те „деградиране” песме из босанске музичке традиције. У овом раду је спроведена компарација између примера забележених у скорој прошлости у Пријепољу и песама које је пре више од пола века забележио Васиљевић на тим просторима. Сличност између тих песама је очигледна, па бисмо могли да кажемо да је „недеградирана” севдалинка још увек присутна и то ван граница БиХ.

Мухо Пашалић, уредник online часописа „Bosna Folk”, сматра да је дељење севдалинке на српску, бошњачку и хрватску вештачки поступак, где се њеним пласирањем у данашње оквире Црне Горе и Србије, покушава конструисати жељена прошлост с циљем да се будућност усмери ка жељеном правцу. [29] Већина аутора, међу којима је и Владо Милошевић, изричито стају иза тога да је севдалинка босанска песма, а да је сувишно истицање српска, хрватска или бошњачка јер су сва три народа део те земље. На основу многих извора, порекло севдалинке је сигурно везано за муслиманско становништво, али уз чињеницу да је та песма у једном делу своје прошлости прешла границе БиХ, није реткост да се неке песме таквог карактера и истих карактеристика данас декларишу као црногорске, хрватске или српске. На почетку разговора са госпођом Зекијом, дошли смо до информација да се у њеном репертоару налазе црногорске, санџачке и босанске песме. Објашњење такве поделе песама, она везује за њихову територијалну заступљеност.

Napomene:

[1] Vlado Milošević, Sevdalinka, Banja Luka, 1964, стр. 4.

[2] Dragiša Živković и група аутора, Rečnik književnih termina, Institut za književnost i umetnost u Beogradu, Романов, Бања Лука, стр. 764-765.

[3] V. Milošević, op. cit. стр. 5.

[4] V. Milošević, op. cit. стр. 8. и 20.

[5] Сличног је мишљења и историчар уметности Хамза Хумо, Sevdalinka na rubu dvaju društvenih sistema, Sabrana djela, Knjiga VI, priredio Muhsin Rizvić, Svjetlost, Sarajevo, 1976, стр. 107.

[6] Hamid Dizdar, O postanku sevdalinke, Poezija Sarajeva, priredio Husein Tahmiščić, Svjetlost, Sarajevo, 1968, стр. 270-271.

[7] H. Dizdar, op. cit. стр. 270-271.

[8] V. Milošević, op. cit. стр. 32.

[9] V. Milošević, Ravna pjesma, Glas, Banja Luka, 1984. стр. 8.

[10] В. Милошевић, Босанске народне пјесме II, Бања Лука, 1961.

[11] Hamza Humo, Muslimani Bosne i Hercegovine posmatrani kroz sevdalinku, Gajret kalendar za godinu 1937 (1355-1366 po Hidžri), Sarajevo, 1936, стр. 177-180.

[12] Igor Gligorov, Sevdalinke, diplomski rad, FMU, Beograd, 2001, стр. 21-22.

[13] I. Gligorov, op. cit. стр. 22.

[14] Dragiša Živković и група аутора, op. cit. стр. 135-136.

[15] Op. cit. стр. 486.

[16] Jasna Hadžisalihović, „Ravna” u malovaroškoj tradiciji Jajca, Rad XV kongresa saveza udruženja folklorista u Jajcu, 12-16. septembra 1968. godine, Sarajevo, 1971, стр. 61-63.

[17] Miroslava Fulanović-Šošić, Melodijski modeli bosansko-hercegovačke sevdalinke, Folklor i njegova muzička transpozicija, Referati sa naučnog skupa održanog od 24-26. X 1991, Beograd, 1991, стр. 65-74.

[18] Dragiša Živković и група аутора, op. cit. стр. 884.

[19] Оp. cit. стр. 834.

[20] Sead Vrana, Potaknuto sevdalinkom, Балкански књижевни гласник, 1/2006.

http://balkanwriters.com/broj2/seadvrana2.htm

[21] Muhsin Rizvić, O lirsko-psihološkoj strukturi sevdalinke, Iznad i ispod teksta: ogledi i kritike, Svjetlost, Sarajevo, 1969, стр. 21.

[22] Hamza Humo, op. cit. стр. 108.

[23] Rašid Durić, Trajna tradicija, Wuppertal-Tuzla, 2000.

[24] V. Milošević, Sevdalinka, стр. 32.

[25] Марко Тајчевић, Основна теорија музике, Књижевно издавачка задруга Центар, Београд, 1997, стр. 101.

[26] V. Milošević, Bosanske narodne pjesme IV, Banja Luka, 1964, стр. 151.

[27] Hamza Humo, op. cit. стр. 107.

[28] Munib Maglajlić, Hamza Humo i sevdalinka, Usmeno pjesništvo od stvaraoca do sakupljača, Univerzal, Tuzla, 1989, стр. 113-121.

[29] Muho Pašalić, О antologiji bosanskog sevdaha, Bosna Folk, 19. Septembar 2009,

http://bosnafolk.com/wordpress/

 

Извори:

  1. Васиљевић, Миодраг А, Народне мелодије из Санџака, Српска Академија Наука, Музиколошки институт, књига 5, Београд, 1953.
  1. Vrana, Sead, Potaknuto sevdalinkom, Балкански књижевни гласник, 1/2006,

http://balkanwriters.com/broj2/seadvrana2.htm

  1. Gligorov, Igor, Sevdalinke, diplomski rad, FMU, Beograd, 2001.
  2. Dizdar, Hamid, O postanku sevdalinke, Poezija Sarajeva, priredio Husein Tahmiščić,

Svjetlost, Sarajevo, 1968.

  1. Durić, Rašid, Trajna tradicija, Wuppertal-Tuzla, 2000.
  2. Živković Dragiša и група аутора, Rečnik književnih termina, Institut za književnost i

umetnost u Beogradu, Романов, Бања Лука.

  1. Kuba, Ludvik, Narodne pjesme i napjevi iz Bosne i Hercegovine, Svjetlost, Sarajevo, 1984.
  2. Maglajlić, Munib, Hamza Humo i sevdalinka, Usmeno pjesništvo od stvaraoca do sakupljača,

Univerzal, Tuzla, 1989.

  1. Милошевић, Владо, Босанске народне пјесме I, Народни музеј − Бања Лука, Одјељење

за музички фолклор, Књига I, Бања Лука, 1954.

  1. Милошевић, Владо, Босанске народне пјесме II, Народни музеј − Бања Лука, Одјељење

за музички фолклор, Књига II, Бања Лука, 1961.

  1. Milošević, Vlado, Bosanske narodne pjesme IV, Muzej Bosanske Krajine − Banja Luka, Odsjek za narodne pjesme i igre – Knjiga IV, Banja Luka, 1964.
  1. Milošević, Vlado, Ravna pjesma, Glas, Banja Luka, 1984. 19
  1. Milošević, Vlado, Sevdalinka, Banja Luka, 1964.
  2. Pašalić, Muho, О antologiji bosanskog sevdaha, Bosna Folk, 19. Septembar 2009.
  3. Rizvić, Muhsin, O lirsko-psihološkoj strukturi sevdalinke, Iznad i ispod teksta: ogledi i kritike, Svjetlost, Sarajevo, 1969.
  1. Rihtman, Cvjetko, Narodna muzika Jajačkog Sreza, Bilten instituta za proučavanje folklora, Sarajevo, 1953.
  1. Rihtman, Cvjetko, Orjentalni uticaji u tradicionalnoj muzici Bosne i Hercegovine, Народно стваралаштво, Folklor, св. 82-84, април – децембар 1982. стр. 10-20.
  1. Sarajlić, Šemsudin, Sevdalinke, Narodna uzdanica, Književni zbornik za godinu 1943, Godina XI, стр. 123-127.
  1. Тајчевић, Марко, Основна теорија музике, Књижевно издавачка задруга Центар, Београд, 1997.
  1. Fulanović-Šošić, Miroslava, Melodijski modeli bosansko-hercegovačke sevdalinke, Folklor i njegova muzička transpozicija, Referati sa naučnog skupa održanog od 24-26. X 1991, Beograd, 1991.
  1. Hadžisalinović, Jasna, „Ravna” u malovaroškoj tradiciji Jajca, Rad XV kongresa saveza udruženja folklorista u Jajcu, 12-16. septembra 1968. godine, Sarajevo, 1971.
  1. Humo, Hamza, Muslimani Bosne i Hercegovine posmatrani kroz sevdalinku, Gajret kalendar za godinu 1937 (1355-1366 po Hidžri), Sarajevo, 1936.
  1. Humo, Hamza, Sevdalinka na rubu dvaju društvenih sistema, Sabrana djela, Knjiga VIpriredio Muhsin Rizvić, Svjetlost, Sarajevo, 1976.
  1. Humo, Hamza, Sevdalinke, Sabrana djela, Knjiga VI, priredio Muhsin Rizvić, Svjetlost, Sarajevo, 1976.

Пример бр. 1

Муја мајка млада оженила

Муја мајка млада оженила,

на силу му девојку довела.

Он узима седеф и тамбуру,

Ситно куца, јасно попијева.

„Сада мени, моја Хасна вели:

‘Сад мој мујо, друго лице љуби.’.

Не љубим га, живота ми мога,

Нећу Хасно, за живота свога!”.

У груди се ножем ударио

И последње речи говорио:

„Метните ми пешкир низ тенешир,

што ми га је моја Хасна везла,

што ми га је моја Хасна везла,

на пенџеру, према мјесечини.”.

 

Пр. бр. 2

Мајка сина будила

Мајка сина будила,

у сабах пробудила.

„Устај сине сабах је,

устај сине, Бајрам је.

Хајде сине устани,

лијепо ми се обуци,

Бајрам нама склањај ти,

не зарезијарети!

И ахбабе посети,

с њима радост подјели.

Кроз чаршију прошетај,

нек се срце весели.”.

 

Пр. бр. 3

Кад сам некад сретна била, алто прође као сан

Кад сам некад сретна била, ал’ то прође као сан,

успомена само оста да те жарко љубим ја.

Пут живота тешко сноси, без радости живим ја,

кол’ко моја душа пати, то ће само гроб да зна.

Ја ћу живјет у самоћи и љубићу тамне ноћи,

у њима ћу да се тешим, свог живота док се решим.

 

Пр. бр. 4

Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема

Булбул ми пјева, ружа ми цвјета, моје драге нема.

Хај отишла је у џулбашту, под ружом заспала.

Ил’ да је будим, ил’ да је љубим, ил’ нек ми мирно спава?

Ја је пољуби, она се пробуди, па ми вели душо.

Са прозора мајка ме зове, хајде кћери дома.

Не зови ме стара мајко, ти си била млада.

Да не узе мога баба, цркла би од јада.

 

Пр. бр. 5

Кад погледам са равана, видим диван град

Кад погледам са равана, видим диван град.

Пријепоље, мој завичај, најмилији град.

Њега красе споменици, Вакуф џамија

и манастир Милешево, стара тврђава.

Милешевко, ријеко мала, а кривудава,

крај тебе сам своју младост, оставила ја.

И лепоте реке Лима, што кроз град буја,

за те жене из Пријепоља, цијели свијет зна.

 

Пр. бр. 6

Тамо доле низ махале

Тамо доле низ махале,

омиље ми комшиница.

Ни због чег’ ми не омиље,

већ што ми се често јавља.

Коно моја, самџибољо,

Да ми те је премамити,

У свом двору обљубити.

Ал’ не прође ни година,

ја премами Кону моју,

обљуби је у свом двору.

 

Пр. бр. 7

Магла пала до пола Сарајва

Магла пала до пола Сарај’ва.

Не види се кулен ни капија,

ах камоли дјевојке авлија.

Пуче пушка изнад Сарајева,

па погоди Мулазиза, изнад Сарајева.

Погоди га Мулајусуф с бјеле талбије,

због дјевојке комшинице, лјепе мевлије.

Куне мајка, пушку и јунака

и девојку, невесела била,

што мом сину смрти узрок била.

Убише ми чедо неговано,

што је мајци сунцем даривано.

Мулазизе, мили сине, зар ми погину?

Ко ће сада својој сестри пјесме пјевати?

Ко ће сада своме оцу дизгил држати?

Ко ће сада стару мајку у гроб спустити?

 

Пр. бр. 8

Свуд је киша, свуд је блато

Свуд је киша, свуд је блато,

У Акову моје злато.

Ја ћу кишу пресушити,

своју драгу пољубити.

Моје злато кад ме волиш,

што ми пенџер не отвориш?

Ја би’ теби отворила,

кад би мајка дозволила.

Ја каква је твоја мати,

кад све мора она знати!

Please follow and like us:
0