MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Views:
15

XXIII

Od samog jutra, dok se sunce nije još pomolilo, seoskim putem išle su grupe ljudi i natovareni konji. Šarenele su se raznobojne bale. Iz antrešalja su virile dečije glave. Išli su prečicama da bi što pre izašli na prostranu zaravan koja se prostirala iznad sela.

Vilonja je sedeo ispred svoga tora odakle je sve to gledao kao na dlanu. Uskomešalo se Borje. Čula se vika i dozivanje.

„Raseliše nas, rasturiše, razoriše” – veli u sebi Vilonja.

Steglo ga je u grlu i učini mu se kao da će mu dah stati. Ustade, dohvati se za kolac i osloni uz tarabu. Gledao je, a zatim pođe.

Ispred Aljove kuće tovarili su mršavog konja. Duda je natakla crven čaršaf. Podigla je peču.

– Vilonja – reče ona i povuče Alja za ruku.

– Hajirli, tovarite? – upita ih kada priđe.

– Tovarimo, vala, Vilonja, tovarimo.

– Nemate drugo kljuse, kako ćete pešice, daleko je.

– Mladi smo, šta će nam – reče Duda i vragolasto se okrete na petama plitkih muških cipela.

– Vala, Duda, ličiš mi na one iz varoši. Turci će ti je preoteti – reče Vilonja Alju.

On ga začuđeno pogleda.

– Meni? E, neće, dok je na ramenima glava.

– Tamo nema moskovki. Sam si sa svojom Dudom, sam i go kao fišek. A oni su ašik na naše žene.

Aljo obori glavu.

– Moskovka – pa zastade i pogleda u natovareno kljuse.

Vilonja se okrete i polako pođe prema Demirovoj kući.

– Ejvala, Vilonja! – reče Aljo i pođe za Vilonjom.

– Gore ćemo se oprostiti, požuri.

Odmotavalo se klupko liudi, žena i dece. U selu je ostao plač. prodoran, dečji i potmuli lelek stariiih.

Poljana iznad sela punila se ljudima. Natovareni ko- nji čupali su travu. Deca su plakala uvijena u ponjave. Starija su se šetkala, zagledajući jedno drugom nove pantalone, košulje, i ćulafe. Po ledini su posedale žene u novim dimijama ,u pamuklijama i muškim kaputima.

Pred gomilom ljudi koja se pomolila jahao je Demir ogrnut velikim ćurkom. Na glavi mu se zeleneo kačket. Vranac je poskakivao.

Iza Demira išli su Vilonja, Spaho, a pored njih, u no- vom odelu i crvenkastom kačketu, Aljo.

– Evo Borjana – povikaše.

– Njih smo još čekali. – Konji se uznemiriše, plašljivo su strigali ušima. Izdvajali su se ljudi iz grupica i po- lako prilazili novodošlima.

– Vama je najbliže, a poslednji dolazite.

– Tako je to – reče Vilonja. – A vi hitate kao da će vam put pobeći.

– Put neće, ali dan će umaći, a sitnež, šta sa njima.

Mnogi poskakaše sa konja.

– Ne skidajte se, nema odmora, nema vakta za se- denje.

Svi, osim Demira, stajali su pored svojih konja, pored svog prtljaga. Žene se rasuše po vrtačama. Nastalo je ljubljenje, opraštanje.

– Hajirli, hajirli – čulo se na sve strane.

– Ama, ljudi, ako boga znate, krenite već jednom.

– Krenućemo, – prodera se Demir – krenućemo i niko neće ostati. I noć je božija kao dan i mesečine ima.

– Mesečina, a ako kiša počne, preko planine će se de- ca ukočiti.

– I ja sam se ukočio, ukočilo me u leđima, stislo me u grlu, noge se potkratile – viknu Demir.

Gledali su ga, čudili se što on ne sjaše, što se tako raz- vikao. Ali se Borjani nisu čudili, jer su znali da je bio kod Burnika, da se jedva dovukao do svoje kuće.

– „Milovao” ga je Burnik, „milovao”, ne može ni sa konja da siđe – objašnjavao je Vilonja.

Majke su držale bebe na prsima. Dečaci su brali zele- ne lešnike, punili džepove klekinjama, gurali u svoja ne- dra borove šišarke. Svako je želeo da nešto ponese iz svog kraja.

– Naberi, sinovče, naberi, kleka će ti tamo zamirisa- ti. Lešnik će te podsetiti na ove naše krše, na polje gde si detinjstvo proveo. Naberi, sinovče, naberi.

Oko česme velika gomila žena; piju vodu, umivaju se, hlade, noge i ruke. Popije gutljaj, izmakne se, pogleda pre- ma vrhovima drveća, prema nebu, pa ponovo pojuri da proguta još jedan gutljaj.

– Ko zna da li ću više piti ovako hladne vode?

Vilonja se spusti na visoki panj pored Demira. Gledao ga je netremice i stalno vrteo glavom. Zalio je svog rođaka koji je više žandarmskih kundaka pojeo nego mesa. Duda se kikotala. Veselo je ćeretala sa nekim ženama.

Poljanom se razleže glasno plakanje, jecaji. Padaju je- dno drugome u naručje.

Vilonja protrlja glavu rukom, dohvati svoj drenovak kao da je hteo da zamahne njime i pođe. Zagleda se u go- milu koja se okupila oko hrpe sanduka. Između dva kame- na zatrpan sanducima vireo je Rizvan-begov brat. Vilonja zažmire na oba oka želeći da ga bolje vidi.

– Selam vam je Rizvan-beg i svima želi da vam sla- dak i šećerli put bude – ponavljao je monotono vadeći šakom šećer iz sanduka i trpajući ga u ruke žene i dece.

– Imanja si im pokupovao a sada im šećer deliš.

– Šta čekate što ne krećete, nastavi Demir naglo po- vuče dizgine, pojuri uskim puteljkom koji je prosecao po- Ijanu i vijugao se između niskih kamenjara. Vitlao je i dalje kaoketom i iz sveg glasa vikao: – Ne kukajte, ne vičite. Reči su mu se gubile i odlazile sa brzinom vranca.

Vilonja je gledao, pratio ga očima sve dok nije zama- kao za brdo i potonuo kao u vodu.

– Ode, pobeže, ni sa kim se ne oprosti.

– Srce nam je poneo.

Za Demirom je pojurilo još nekoliko ljudi. Tekle su suze. Niko ih nije brisao.

Na brežuljku su ostali pratioci.

Please follow and like us:
0