MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DEVETO POGLAVLJE

IX

 Oko opštine gomila ljudi. Došli su iz raznih sela. Svaki je od njih držao poziv podvučen trima crvenim crtama. Pozivi uvek izazivaju stotine raznih misli:

„Šta li je? Porez, kazna ili neko svedočenje?”

A svedočenja ima, gde deca stoku čuvaju, gde se svad- be svadbuju, gde su mednici i ovce, svuda dođe do reči, do svađe, tuče, i po-ziv stiže, ne znaš zašto te zovu, ne možeš da se setiš, a kad se nađeš pred vlastima, očekuješ zbunjen i kad bane neko pitanje iznenada, pogodi te pravo u čelo i glava hoće da prsne, a nikako ne možeš da se snađeš, ne umeš da se izvučeš. Pamet ostane i tek kad se vraćaš kući, kad prolaziš pored reke ili pored šume, počnu da se ređaju odgovori, misli, ali sve je kasno. Vraške su ti te vlasti, su- mnjaju, iznenađuju, hvataju kao u kljusu.

Aljo pozva jednog, a svi ustaju, polaze prema vratima.

– Odbi kad ti kažem, i ti ćeš doći, tamo, svi ćete doći.

Pitaju ga, a Aljo samo viče:

– Dalje od vrata, dalje – smeje se. – Baš ste navalili kao ovce na solilo. Baš ste ovce.

Ulazi čovek velikih brkova, dugačak, neobrijan i sa velikim šalom oko ćulafa, pozdravlja i staje mirno pored vrata.

Gleda ga pisar Bašo, gleda, merka od glave do pete, i nešto šara olovkom.

– Hajd’ priđi, nisi pred bogom, nisi u džamiji.

– Vala nisam, ali tamo se ne bojim.

Bašo se nasmeja naglas:

– Ovde drhtiš, a tamo?

– Ne znam, Allaha mi, ali mi se noge odseku, tamo idem – niko me ne zove, a ovde – pogledaj, tri puta podvučeno.

Bašo ustaje, uzima sa stola jednu sliku, okreće je pre- ma seljaku, podnosi mu je pod nos i pita:

– Poznaješ li ga?

– Ne, Allaha mi, nikad nije kod mene dolazio. U decu ću se zakleti – reče i poinisli:

„Znam te, Bašo, znam, velika si ti lisica”.

– Nisi ga video, nije ti dolazio?

Seljak se češka po glavi.

– Nije – odbija odlučno.

– A ako ga uvedem i on te pozna, šta ćeš onda?

– Vala uvedi.

Bašo seda ponovo za sto, nešto piše na poleđini slike, piše, a seljak gleda, premešta se s noge na nogu, čelo mu je svo u znoju.

– Koliko imaš para kod sebe? – pita ga pisar.

– Para veliš – i polako dreši veliku voštanu kesu, pretura po njoj, zaviruje.

– Nešto ima, nije mnogo.

– Daj ovamo da vidim.

Seljak mu pruža nekoliko banki, a Bašo ih uze brzo.

– Više nema, nema vala.

– Hajd’, hajd’, pogledaj, pogledaj, još pogledaj.

– Nema, evo nema.

– Znaš li ti ko je ovo, reci – ponovo će pisar.

– Rekao sam da ne znam. U decu da se zakuinem.

– Ovo je, bre, stoko jedna, velika glava, ovo je, bre, vlada u Beogradu, vlada, kad ti kažem, i ti vladu ne znaš!

– Vlada, ene vlada – seljak zaneme, gleda u sliku koju mu pisar drži ispred samog nosa.

– Vlada i ima bradu.

Pisar se nasmeja.

– Uzmi sliku, on ti – ovaj predsednik vlade – šalje – i ti si sada radikal. I za njega da glasaš. Jesi li čuo?

– Ko radikal, je 1′ ja?

– Ti radikal, tvoj glas je radikal, razumeš li? Za njega šeć uvek glasati.

Seljak je držao sliku, premeštao je iz ruke u ruku, ne- koliko puta dotakao lice prstom, pipao je nos, oči, kosu, a nikako se nije usudivao da takne bradu.

„Biće da mi je ovaj dženabet podvalio”.

– Sliku u džep, pa kući. čuvaj je dobro.

Seljak izađe polako, sumnjičavo vrteći glavom .čim je izašao svi se okupiše oko njega. On im je pričao. Gledali su sliku, išla je iz ru’ke u ruku, od čoveka do čoveka. Iza- šao je i drugi seljak i izneo sliku u rukama.

– Pare trebaju.

Vraćali su se ljudi svojim kućama. Nosili su slike i zagledali ih. Slike su išle od ruke do ruke.

– Pomešaće se – reče neko. – Niko neće znati čija je koja.

– Pa ona je ista, šta mari.

– Mari Boga mi, mari.

Uze svaki svoju sliku, pa je na svoj način obeleži.

Glas o slici se brzo proširio i počele su svakojake pri- če. Ta ih slika brani od svake džinije, od svakog zla i prividi. Ona je jača od same velike hamajlije i od džandara te može odbraniti i od finanaca te spasti i od svega te izvlačiti.

,,Od poreza, od njega; može li te odbraniti i od kazni sudskih koje ti žandarmi ujdurišu, može li?”

„Može od svega, može od svega na svetu”.

Ljudi su se raspitivali kako je došla čak iz Beograda, došla u ovu nebesku sohu.

– Došla je, došla je, pa šta ja znam kako je došla. Pi- sar me je pozvao, stao mirno i rekao ovo, vlada sama, baš je tako rekao, šalje ti ovu sliku. Eto tako je došla. A ne pitaš kako je Burnik došao, eto, za njega ne pitaš. A kada je on došao, morala je i vlada da pošalje slike. Morala je.

– A džemijet, šta bi sa njim – pitam ja tebe?

Propao je kao Janko na Kosovu, propao i nigde ga nema. Ko će sa vladom, vidi samo kakvo čelo ima!

Please follow and like us:
0