MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” DEVETO POGLAVLJE

Views:
14

IX

 Oko opštine gomila ljudi. Došli su iz raznih sela. Svaki je od njih držao poziv podvučen trima crvenim crtama. Pozivi uvek izazivaju stotine raznih misli:

„Šta li je? Porez, kazna ili neko svedočenje?”

A svedočenja ima, gde deca stoku čuvaju, gde se svad- be svadbuju, gde su mednici i ovce, svuda dođe do reči, do svađe, tuče, i po-ziv stiže, ne znaš zašto te zovu, ne možeš da se setiš, a kad se nađeš pred vlastima, očekuješ zbunjen i kad bane neko pitanje iznenada, pogodi te pravo u čelo i glava hoće da prsne, a nikako ne možeš da se snađeš, ne umeš da se izvučeš. Pamet ostane i tek kad se vraćaš kući, kad prolaziš pored reke ili pored šume, počnu da se ređaju odgovori, misli, ali sve je kasno. Vraške su ti te vlasti, su- mnjaju, iznenađuju, hvataju kao u kljusu.

Aljo pozva jednog, a svi ustaju, polaze prema vratima.

– Odbi kad ti kažem, i ti ćeš doći, tamo, svi ćete doći.

Pitaju ga, a Aljo samo viče:

– Dalje od vrata, dalje – smeje se. – Baš ste navalili kao ovce na solilo. Baš ste ovce.

Ulazi čovek velikih brkova, dugačak, neobrijan i sa velikim šalom oko ćulafa, pozdravlja i staje mirno pored vrata.

Gleda ga pisar Bašo, gleda, merka od glave do pete, i nešto šara olovkom.

– Hajd’ priđi, nisi pred bogom, nisi u džamiji.

– Vala nisam, ali tamo se ne bojim.

Bašo se nasmeja naglas:

– Ovde drhtiš, a tamo?

– Ne znam, Allaha mi, ali mi se noge odseku, tamo idem – niko me ne zove, a ovde – pogledaj, tri puta podvučeno.

Bašo ustaje, uzima sa stola jednu sliku, okreće je pre- ma seljaku, podnosi mu je pod nos i pita:

– Poznaješ li ga?

– Ne, Allaha mi, nikad nije kod mene dolazio. U decu ću se zakleti – reče i poinisli:

„Znam te, Bašo, znam, velika si ti lisica”.

– Nisi ga video, nije ti dolazio?

Seljak se češka po glavi.

– Nije – odbija odlučno.

– A ako ga uvedem i on te pozna, šta ćeš onda?

– Vala uvedi.

Bašo seda ponovo za sto, nešto piše na poleđini slike, piše, a seljak gleda, premešta se s noge na nogu, čelo mu je svo u znoju.

– Koliko imaš para kod sebe? – pita ga pisar.

– Para veliš – i polako dreši veliku voštanu kesu, pretura po njoj, zaviruje.

– Nešto ima, nije mnogo.

– Daj ovamo da vidim.

Seljak mu pruža nekoliko banki, a Bašo ih uze brzo.

– Više nema, nema vala.

– Hajd’, hajd’, pogledaj, pogledaj, još pogledaj.

– Nema, evo nema.

– Znaš li ti ko je ovo, reci – ponovo će pisar.

– Rekao sam da ne znam. U decu da se zakuinem.

– Ovo je, bre, stoko jedna, velika glava, ovo je, bre, vlada u Beogradu, vlada, kad ti kažem, i ti vladu ne znaš!

– Vlada, ene vlada – seljak zaneme, gleda u sliku koju mu pisar drži ispred samog nosa.

– Vlada i ima bradu.

Pisar se nasmeja.

– Uzmi sliku, on ti – ovaj predsednik vlade – šalje – i ti si sada radikal. I za njega da glasaš. Jesi li čuo?

– Ko radikal, je 1′ ja?

– Ti radikal, tvoj glas je radikal, razumeš li? Za njega šeć uvek glasati.

Seljak je držao sliku, premeštao je iz ruke u ruku, ne- koliko puta dotakao lice prstom, pipao je nos, oči, kosu, a nikako se nije usudivao da takne bradu.

„Biće da mi je ovaj dženabet podvalio”.

– Sliku u džep, pa kući. čuvaj je dobro.

Seljak izađe polako, sumnjičavo vrteći glavom .čim je izašao svi se okupiše oko njega. On im je pričao. Gledali su sliku, išla je iz ru’ke u ruku, od čoveka do čoveka. Iza- šao je i drugi seljak i izneo sliku u rukama.

– Pare trebaju.

Vraćali su se ljudi svojim kućama. Nosili su slike i zagledali ih. Slike su išle od ruke do ruke.

– Pomešaće se – reče neko. – Niko neće znati čija je koja.

– Pa ona je ista, šta mari.

– Mari Boga mi, mari.

Uze svaki svoju sliku, pa je na svoj način obeleži.

Glas o slici se brzo proširio i počele su svakojake pri- če. Ta ih slika brani od svake džinije, od svakog zla i prividi. Ona je jača od same velike hamajlije i od džandara te može odbraniti i od finanaca te spasti i od svega te izvlačiti.

,,Od poreza, od njega; može li te odbraniti i od kazni sudskih koje ti žandarmi ujdurišu, može li?”

„Može od svega, može od svega na svetu”.

Ljudi su se raspitivali kako je došla čak iz Beograda, došla u ovu nebesku sohu.

– Došla je, došla je, pa šta ja znam kako je došla. Pi- sar me je pozvao, stao mirno i rekao ovo, vlada sama, baš je tako rekao, šalje ti ovu sliku. Eto tako je došla. A ne pitaš kako je Burnik došao, eto, za njega ne pitaš. A kada je on došao, morala je i vlada da pošalje slike. Morala je.

– A džemijet, šta bi sa njim – pitam ja tebe?

Propao je kao Janko na Kosovu, propao i nigde ga nema. Ko će sa vladom, vidi samo kakvo čelo ima!

Please follow and like us:
0