ALOIS SCHMAUS: „ĆOR-HUSO HUSOVIĆ“

Ranije se nije znalo da je kod muslimana nekada bilo profesionalnih guslara slepaca. kad sam prošle godine, septembra meseca putovao po Sandžaku, doznao sam uzgred, raspitujući se kod današnjih guslara za njihove učitelje, i za Ćor-Husa Husovića, slepog kolašinskog “Turčina”, negda možda najpopularnijeg guslara u krajevima između Srbije i Crne Gore.

Podatke o njemu dali su mi Salja Ugljanin (72), koji danas živi u Novom Pazaru i sam peva uz gusle, Halit Hamzagić (83 godine) iz Tutina i hodža Salko Hot iz Veljeg Polja (Tutin) koji odlično pamti Husa Husovića, jer se i sam još rodio u turskom kolašinu i odande bio prenesen, kao dete od 5-6 godina, u Dolovo, kad su Turci morali napustiti Kolašin.

Kao što često biva u takvim slučajevima, očuvala se u pamćenju potomaka jedan više površna slika ovog najpopularnijeg musliamanskog guslara slepca i profesionalca. Podaci se najčešće odnose samo na njegov spoljašnji izgled, na izvesne sporedne njegvoe osobine i osobenosti a malo nam kazuju o onom što bi nas danas, u prvom redu, interesovalo, o njegovom pevanju i pesmama. Savremenici pamte, po iskustvu koje nam pruža svakidašnji život, lakše ono što je neobično nego ono što je zapravo važno s obzirom na ulogu nekog čoveka. Tako je bilo u slučaju Ćor-Husa Husovića. Ipak smatram da treba saopštiti i takav nepotpun i pomalo šarem material o Ćor-husu, prvenstveno zbog toga što je to prvi slučaj slepačkog profesionalizma kod muslimana za koji se uopšte doznalo.

Kada se dosad govorilo o pevačkom profesionalizmu kod muslimana – mislimo, naravno, na epske pevače, imali su se pretežno u vidu oni oblici koji su uslovljeni feudalnim uređenjem života. Ti epski pevači koji su pevali, u prvom redu, na kulama begova, razlikovali su se, po obično rasprostranjenom mišljenju, znatno od slepaca prosjaka kakve u prošlosti, pravoslavnim krajevima, sretamo najčešće oko manastira ili na panađurima. U iskušenju smo da one prve pevače zamislimo nalik na srednjovekovne pevače koji su, iako lutalice i donekle stavljeni van čvrstog okvira socijalne hijerarhije, bilo rado viđeni gosti i koje je njihova otmena publika izdašno čašćavala i darivala. Kod muslimana ti su oblici, prema skromnijim materijalnim uslovima, bili prosečno manje sjajni; profesionalizma se tu mahom svodio na neku vrstu poluprofesionalizma ili sezonskog profesionalizma tipičnog za muslimanske krajeve i uslovljenog npr. velikim bdenjem za ramazanske noći.

Utoliko je interesantnije doznati da jedan „Turčin“ iz Kolašina, rođen u sredini onih muslimana koji su živeli u stalnim krvavim borbama sa okolnim Crnogorcima, a – kako po svemu – izgleda od rođenja slep, svoj vek vekovao pevajući junačke pesme uz gusle i lutajući po muslimanskim krajevima kao otmeniji drug onih hrišćanskih slepaca koji su se, rado pesme i milostinje, redovno skupljali oko manastira ili išli po selima od kuće do kuće.

Danas se više ne može utvrditi ka de Ćor-Huso Husović zapravo rodio. Salja Ugljanin, kome je danas 72 godine, tvrdi da je sa petnaest godina od njega čuo muslimansku pesmu o Kosovskom boju (o kojoj se u ovoj svesci govori na posebnom mestu). halit hamzagić slušao ga je pre blizu šezdeset godina u Tutinu a Ćor-Huso je tada već bio „posedeo“. Ako uzmemo da je Husu bilo najmanje 55 godina, izlazi kao približan datum njegovog rođenja prva polovina dvadesetih godina prošloga veka.

Po iskazima Salje Ugljanina, Halita Hamzagića i Salka Hota izgleda da je Ćor-Huso od rođenja bio slep. Po slepoći jamačno mu je i nadenuto ime „Ćor-Huso“ 8slepi Huso). Kako je Huso došao na ideju da zarađuje svoj hleb, poput pravoslavnih slepaca, guslarskim zanatom, da li je u tom pogledu i kod muslimana već pre njega postojala izvesna tradicija ili je nejgvo slučaj, možda, potpuno usamljen, o tome se dosad, i pored svega raspitivanja, ništa pobliže nije moglo doznati. Ništa se ne zna ni o tome od koga je naučio svoje pesme. Ali ako imamo u vidu sredinu iz koje je Ćor-Huso ponikao i u kojoj su skoro iz dana u dan stvarane pesme o novim krvavim podvizima, a s druge strane, njegov boravak u Bosni, onda možemo biti uvereni da je Huso i u svom zavičaju i van zavičaja imao bogate mogućnosti za razvijanje svoga zacelo ne prosečnog talenta. Pouzdano znamo jedino to da je Huso svoj vek provodio lutajući između Crne Gore i Srbije i pevajući po skoro svima, većim i manjim, mestima Sandžaka.

Ali i na osnovu sećanja današnjih ljudi, jasno se može uočiti razlika između ovog muslimanskog „slepca“ i njegovih hrišćanskih drugova, npr. oko sremskih manastira ili na srbijanskim vašarima. Dok se hrišćanski slepci po pravilu trude da izgledaju što bednije, da bi već svojim izgledom pobudili milosrđe i potakli hrišćanske duše na darežljivost, Ćor-Huso se kretao i držao kao pravi pripadnik „gorostasne rase“. Putovao je samo na konju, pod oružjem, praćen naoružanim momkom. Salko Hot, koji u sećanju još nosi Ćor-Husovu sliku, opisuje njegvo izgled ovako: nosio je paltu od čohe crvene, sa rukavima svezanim za hrbat, ispod toga miltan, pantalone zelene (čakšire suknene nikad nije nosio!), klasične (čizme) od crne kože, fes i veliku čalmu. U pojasu je nosio veliki nož (jatagan) i dve puške male sa srmom. Takvom odevanju odgovaralo je i njegovo držanje, gospodski važno i dostojanstveno. Za razliku od hrišćanskih slepaca koji, po običaju, u jednoj torbi nose gusle, a u drugu stavljaju isporšene namirnice, Ćor-Huso nigde nije nosio gusle. Služio se instrumentom koji se zatekao u hanu ili kući u kojoj bi zanoćio, ili bi mu se gusle morale dobaviti čak odnekud iz komšiluka.

Uvek ga je neko vodio na njegovim putovanjima; ispred njega išao je momak (od njegvoe svojte) naoružan, pored ostalog oružja, još i džeferdarem.

Njegova pojava mora da je bila impozantna. Bio je visok i vrlo krupan (po Halitu Hamzagiću bio je težak 120 kilograma), tako da ga je njegov inače snažan konj jedva nosio. Bio je „plavušast“. Imao je brke – kako se halit Hamzagić izražava „kao punu šaku“. Ali kad ga je Halit, pre šesdeset godina, prvi put slušao u Tutinu (u starom hanu, na mestu gde je danas bakalska radnja), već je bio osedeo.

Kao drugi slepci, stari Ćor-Huso Husović je imao neobično razvijenu osetljivost drugih čula koja mu je, u neku ruku, nadoknađivala teški nedostatak očinjeg vida. I o tome pamte stari ljudi po neku pojedinost. Dali bi mu npr. klip kukuruza. Kruneći ga Huso bi, iako slep, zrno po zrno sa velikom veštinom bacio u usta. Raspoznavao je svaki novac po osećanju prstiju. Onako slep, umeo je ipak sam, bez ičije pomoći, da turi konju oglav. Ljude bi, čak i kad ih dugo nije sreo, poznao odmah po glasu.

Salko Hot, koji tvrdi da ga je dobro poznavao, priča da je Ćor-Huso „asli išao po svetu“, da je petnaest godina bio u Bosni. Tamo kao da se nadao da će mu ećimi povratiti vid, ali se njegvoa nada ni tamo nije ostvarila.

Rekli smo već da je Ćor-Huso i kao slep guslar odavao „tursko gospodstvo“ i po odelu i po držanju. Kretao se i ponašao kao pripadnik onoga sloja koji je gospodario, jer je imao političku i privrednu vlast. To se već izražavalo u njegovom načinu odevanja i nošenju oružja. Po sećanju starih ljudi koji su ga poznavali nema ni pomena o kakvim prosjačkim torbama, tom neophodnom atributu hrišćanskih slepaca.

Njegovom držanju odgovarao je i odnosio prema publici. On nigde nije išao od kuće do kuće nit je uopšte pevao pred kućama. Među njegvoim pesmama nije bilo „pretkućnica“ niti „klanjalica“. Izgleda da ga narod uopšte nije smatrao prosjakom, makar i prosjakom više vrste. Kuda god bi došao, dočekali bi ga s radošću. otišao bi ili u han (kao npr. u Tutinu ili u Uglu) ili bi ga neki imućniji domaćin primio koji ima veliku sobu na raspolaganju. Čim bi svet doznao da je Ćor-Huso stigao i gde je pao na konak, odjurio bi još isto veče da ga sluša. Za manja mesta predstavljao je Ćor-Husov dolazak veliki događaj. Često se u jednoj zagušljivoj sobi guralo i tiskalo mnoštvo sveta koji je bio željan junačkih pesama. Meštani su se obično skupljali uveče da slušaju Husovo pevanje koje bi, naročito u kasnu jesen i zimu, trajalo ponekad 5-6 sati posle večere. U pojedinim mestima Ćor-Huso je ostajao gde kraće gde duže vreme, po selima npr. samo jednu noć, u Uglu tri do četiri dana, a u ponekom hanu (kao u Tutinu) znao je da sedi i čitavu nedelju dana. Nagrada se, izgleda, sastojala najčešće u novcu. Obično su mu prisutni davali po jedan „čejrek od bijele međidije“ (pet groša).

Bilo mi je, i pored svega truda, skoro nemoguće da doznam nešto podrobnije o pesmama koje je Ćor-Huso najviše pevao. Sve što se o tome pamti daje više samo opštu karakteristiku. Naveo sam već da je guslar Salja Ugljanin (rodom iz Ugla)  od njega čuo i naučio veliku muslimansku pesmu o Kosovu. Isti Ugljanin  tvrdi za Ćor-Husa da je znao „onoliko pesama koliko u godini ima dana“. Drugi put je rečeno da je znao 366 pesama. Iz iskustva dobro znamo da su cifre o epskim pesmama, koje neki guslar zna, često i same epski preterane. Huso je bez sumnje pevao obligatne muslimanske pesme o Krajišnicima i Đerzelezu, ali – što je za nas mnogo interesantnije – i mnoge pesme o kolašinskim turskim junacima i njihovim krvavim borbama sa Crnogorcima  (o Ismailagi Martinoviću, Fejzagi Kaljiću, Bećir-bajraktaru, Muminu i dr.). Tako bar stvari prikazuje hodža Salko Hot. Ništa se ne zna o tome da li je Ćor-Huso možda i sam spevao neku pesmu.

Ako imamo u vidu da danas i prosečni guslari poluprofesionalci u Sandžaku, naročito ono koji o Ramazanu pevaju po gradskim kafanama, ali i muslimanski seljaci guslari, koji se nikad ne udaljavaju mnogo od svog rodnog mesta (kao Spaho elezov Pepić iz Drage), raspolažu jednim repertoarom koji broji na desetine hiljada stihova, računajući tu, naravno, sva ponavljanja, epske klišee i ostala sredstva kojima muslimanski pevač razvlači svoju pesmu toliko da najzad njome može da ispuni čitavu ramazansku noć, ako sve to imamo u vidu, onda moramo primiti kao sigurno da je Ćor-Huso bio odličan guslar i pevač i da je, u isto vrijeme, morao znati veliki broj pesama, jer inače teško da bi stekao onaj glas koji je stvarno uživao u Sandžaku. O toj njegovoj reputaciji i popularnosti svedoče još i danas izvesna predanja i anegdote. Po Ugljaninu – saopštavam njegove reči kao fakat, nego kao ilustraciju onoga što je napred rečeno o visokom mišljenju i uvažavanju koje je ukazivano Ćor-Husu od strane njegvoih zemljaka – Ćor-Huso je pevao čak i Franji Josifu u Beču. Veli da se Franji Josifu toliko dopalo njegovo pevanje da ga je držao godinu dana u Beču i najzad ga otpustio bogato nagrađenog: Ćor-Huso je od njega dobio sto ovaca sa jagnjadim (!) i sto napoleona.

Jedna druga osvjetljava još bolje popularnost ovog slepog muslimanskog guslara. Čuo sam od jednog sredovečnog meštanina u Veljem Polju, čije ime slučajno nisam zabeležio. Jedno veče – tko su ovom meštaninu pričali njegovi stariji – Ćor-Huso nije hteo da zanoći ni u jednoj seoskoj kući gde bi mu mogli tražiti da peva uz gusle. „Hoću jedanput da se odmorim“, govorio je. Zbog toga nije ni svraćao u selo, nego je pravo otišao u vodenicu nadajući se da će ga bar tamo ostaviti na miru. Ali vodeničari su se brzo setili ko im je došao u goste, namignuli jednom između sebe a ovaj je brzo otrčao u selo da nađe gusle. Čim je po selu pukao glas da je Ćor-Huso u vodenici, nagrnuše seljani čak tamo da ga slušaju. U to se vratio i momak sa guslama. Nisu davali mira jadnom Husu – hteo ne hteo morao je opet da peva celu noć. Na taj način nije ni ovog puta mogao da se odmori i spava.

Ćor-Huso je završio tragično. Kao mnogi muhadžeri, otselio se u Kopaonik gde mu je Turska, posle pada Kolašina, bila dodelila zemlju. Imao je tamo svoje „bratstvo“, kako kaže Salko Hot. (njegvoih rođaka je inače bilo u Biohanu i Dobrinji). Poginuo je negde na putu ispod Rogozne pored jedne reke u pustom nenaseljenom kraju, zajedno sa momkom koji ga je stalno pratio. To je moralo biti još dosta pre Balkanskog rata. Ko ga je ubio, iz kojih je razloga ubijen (da li iz zasede ili u tuči), to se ne zna ili bar mi nisu hteli reći. Negde mi je pomenuto da je poginuo od Negotinca, dok drugi opet misle na srpske komite.

Ova slika Ćor-Husa Husovića svakako je nepotpuna. Ona je. Možda, donekle i jednostrana, jer sam podatke crpao isključivo iz muslimanske sredine. Ali mi se ipak čini da je slika ovakva kakva je od izvesnog značaja za bolje poznavanje nosilaca narodne pesme u prošlosti. Mislim da bi se od starih ljudi u Sandžaku moglo još šta doznati o ovom popularnom „turskom“ slepcu. Podaci bi bili u toliko dragoceniji što bi to bio prvi portret jednog muslimanskog slepog guslara profesionalca. Da su pevači kao Ćor-Huso mogli vršiti jak uticaj na formiranje umetnosti i repertoara mladih guslara, o tome svedoči iskaz Salje Ugljanina a to, uostalom, izlazi po sebi iz uslova i načina života epske pesme.

 

SCHMAUS, Alois: Prilozi proučavanju narodne poezije, 5/1938., 1, str. 141-136.

Please follow and like us:
0