AVDO MEĐEDOVIĆ “ŽENIDBA SMAILAGIĆ MEHA” – PETO PJEVANJE

Views:
118

                          V

Da vi sada za hanumu pričam.
Dok je Hanka zeta iščekala,
Sve brinući da ne stopi glavu,
Da ga murtat vezir ne poharči,
Tri puta je na dvore padala,                            4930
I padala i prenemagala.
Kad začaka čavo pro sokaka,
U avliju stigoše delije,
Oba zmaja od Kanidže grada.


Istrčala i stara i mlada,                                                4935
Pred svog zeta i pred bajraktara.
Srete stara Osman-bajraktara,
A Fatima svoga gospodara.
A hanuma momke dobavila:
Kad joj otud vitezovi dođu,                            4940
Da uslužu konje ćulehane.
A Hanka je uslužiti kadra
Na dvorove zeta i Osmana.
Hanka uze Osman-bajraktara.
Momci s nogu čizme odvališe.                                    4945
Fata uze za ruku Mehmeda,
A hanuma za njom bajraktara.
Izvela hi na najgornje boje,
Na najgornje boje u odaju.
Kad uljegli, momci pogledali.                         4950
Da pričamo svitu po odaji,
Ni opisat ni pričat ne mogu.
Od ljepote i od dževahira,
Obadva hi pamet zanijela.
Tek se oba mudra pridesila,                            4955
Pogledaše jedan na drugoga.
Već za ićram ni hesapa nema,
Nit mož reći al’ je bolja majka,
Ali bolja majka ili šćerka,
Ni na kojoj više dževahira,                              4960
Ni na glavi više madžarija,
Ni na grlo više ogrlica.
Ićram dale, ruke prevezale.
Oba momka umi zanijeli,
Od ićrama i njihnog gospostva,                                  4965
I njihova na dvor svega dosta.
Doniješe piva svakojega.
Momci piše, a Hanke služiše.
Tako dobro niko nije snijo,
A kamoli da ga je vidijo!                                            4970
Nit su paše, niti su veziri
Dosad nikad čuli ni viđeli.

U to doba kara kšam dođe.
Zapališe srebrene kandilje,
Po dvanaes s obadvije strane,                         4975
Povrh toga tuđe i pođeđe.
Pripališe zlatne šemedane,
Da je viša svita po odaji.
A svita him ništa ne trebaše,
Od kandilja ni od šemedana,                          4980
Sprema svite z grla madžarija,
I Fatina gosposkoga lica,
I odajskog svakog dževahira.
U to doba gosposka večera.
Uniješe čaršaf od harira.                                 4985
Prostriješe po šikli odaji.
Postaviše sofru od sedefa,
Pa po sofri demirli tevsiju,
Sva od srebra, a savat od zlata.
Jela svaka od svakoje ruke.                             4990
Tu gosposku večer večeraše.
Sofru digli, mrve pobrisali,
U harirni čaršaf umotaše.
Poseđeli i sohbet činjeli,
A dvije hi predvoreše Hanke,                         4995
Gorska vila Zajim Ali-bega,
I hanuma, ljuba Zajimova.
Kad je vakat od spavanja bilo,
Fata turi dva dušeka b’jela,
Pa obadva jedan kraj drugoga                        5000
Razastrije po šikli odaji.
Obadva ih gledaju junaka.
Nit mogoše znati ni poznati
Od šta li su i kaki li behu.
Ondar na nje čaršafe turiše                             5005
Od samoga burundžuka platna,
Pa turiše svrh njih jastukove –
Il’ je čoha, ili je kadifa –
Svi morskijem mišom postavljeni,
Kogoj legne da ga ne pritišti.                          5010
Oba momka u dušek legoše.
Ništa njima jorgan ne trebaše.
Preko njih se dušek prelevaše,
Ka pro mora pena naveđena.
Momka oba iz maha pospaše,                         5015
U taj zinet ka da pomriješe.
Niti šćeše zaspati hanume,
Ni u sobi sveće poćešiti.
Spavajući ićram učineše.
Kad petlići u krilo udriše,                               5020
Osmanu je sanak iskočijo,
I Mehmeda brata probudijo.
„Dig’ se Meho, moj obrazu svetli!
Malo seđet, a vakat kretati!“
Obadva se skočiše sokola.                              5025
Dok s’ umiše i dok s’ odmoriše,
Kahva dođe i svakoja pića.
Prije zore ćeif namestiše.
Hanki reče Hadžić Mehmed-aga:
„Hanko draga ka i moja majko!                                  5030
Sudba dođe, pade me Fatima,
I neka je, srećita mi bila!“
„Amin, sine, i ja ti je dala!“
„A da, Hanko, sad da tebe pitam.
Ako Bog da, idem u Kanidžu,                                    5035
Kazat babu, alajbegu mome,
Sve to što sam učinijo amo.
Do koliko dana i neđelja,
Ja li petnes pošto odem dana,
Kaž mi vadu i koliko svata,                            5040
Šta ću, Hanko, rezat na devojku?
Il’ ćemo joj graditi kočije,
Il’ dovesti jedek za đevojku?“
Hanka vako, pa se nasmijala:
„Moj Mehmede, ka od oči vidu!                                 5045
Zar nej’ sade voditi Fatimu?
Smiješ li je, sine, ostaviti,
Kada odeš, od murtat vezira,
Da je kudgoj ne utopi, sine?
Kud je žalos, da je obraz crni.“                                   5050
Mehmed ‘vako govori hanumi:
„Moja Hanko ka i moja majko!
Od sad vodu nemoj govoriti!
Bogu fala, vidim sa očima!
Dobra dosta imaš svakojega.                          5055
Da je cijel Budim na Fatimu,
Pa da mi ga dadneš pod tapiju,
Kad bi’ šćijo, znaš da ne bi’ smijo,
Od mog baba Smajil-alajbega,
Poves tvoju bez svatova Fatu.                        5060
Da mi car da svoju carevinu,
Što mi potlje hoće carevina,
Kad mi glava sa ramena prođe
Od mog baba Hadži Smajil-age?
Evo, Hanko, da mi reče babo:                         5065
’Vodi, sine, bez svatova Fatu!’
Ja bih prije glavu izgubijo
Nego obraz i namus stopijo.
Znaš, hanuma, šta je s nama bilo,
Kud je Fata opravljena bila,                            5070
I ko li je od toga vratijo,
Od tog puta, i šta je š njom bilo.
Da je sa mlom vodim u Kanidžu,
A riječ je, Hanko, hodilica.
Prosto ljudi, no naše đevojke! –                                  5075
Namah bi mi pjesmu ispjevali:
’Haj, mašala Hadžića Mehmeda!
Svijet kaže takoga sokola
Nit će biti, niti ga je bilo.
Tu sokola nema ni đavola!                              5080
On ne smede svate pokupiti
Od carskoga uštugli vezira.’
E, od toga nema razgovora!“
Ovako mu govorila Hanka:
„Hajde, sine, kako ti je drago.                        5085
Za ruho ti na đevojku kažem,
Što ćeš trošit i prosipat zlato,
Moj sokole, za moju Fatimu,
Kad Fatima ima odijela,
Baš od danas do kada je živa,                        5090
Da ibrišim konac ne ponovi,
A kamoli stambolsku čatkiju!
Fata, sine, ima za udaje,
Svoga dara četrdes komora;
Sve komore u čohe smotate,                           5095
Za pokriće mljetačka kadifa.
Sal vi zdravlja, neće stat do dara.
A Mešine, ka od srca sine,
Za svatove nemo’ pitat Hanku!
Tamo kad ćeš kazat milu babu,                                   5100
Šta je vamo bilo sa Fatimom,
On će znati šta treba svatova.
Izrad mene, moj milosan sine,
Ako s’ kadar svate pokupiti,
Da nikoga ne zamolim, sine,                           5105
Bez Zajima, bez muža mojega,
Sal da njihne istrijebu dvore.
Da dovedeš sto hiljada svata,
Mi smo kadri svate dočekati,
Da ne bide tesno svatovima,                           5110
Da ne bide devet na konaku,
Već trojica, neđe četvorica.
Sal kod mene hoću đeverove,
I ako ćeš doves jenđikade,
I vašega svatskog starešinu,                            5115
I sa š njime koga mu je milo,
Od jednoga pa i do stotine.
Svata kupi više no što treba!
Mulćim nije što rat biti neće,
Il’ sa vama od našeg vezira,                            5120
Il’ od Petra od Kara Bogdana.
Ne, fala ti, moj milosan sine!
Ja pred dušom bivšeg muža moga,
Para imam i dosta imaća.
Groše što ćeš harčit i dukate                           5125
Za kretanje velikije svata,
Račun fata’ šta ćeš potrošiti!
Ako Bog da, kad u pohod dođem,
U pohode mojoj jedihnici,
Sva’ski ću ti trošak donijeti,                            5130
Za svatove što si potrošijo.
Za tu vadu kad ćeš dolaziti,
Volj’ ti, sine, do petnaes dana,
Volj’ ti, sine, i do mesec dana,
Volja ti je koliko ti drago.                               5135
Ja sam hazur dočekati svatove,
Kako danas, tako do godine.“
To izrekla, Hanka polećela,
Među oči zeta poljubila,
Zlatna zmaja u oba obraza,                             5140
On kadunu u bijelu ruku.
Kada ruci, i gospostvo njejno,
Pristupila Osman-bajraktaru,
Osman ruku ne dade kaduni:
„Ćut, kaduna, ne griješi duše!                         5145
Ne more mi podnijeti, Hanko,
Take Hanke da mi ljubu ruke!“
Odajska se otvoriše vrata,
Uljegoše četiri đevojke.
Na ruke him četiri tevsije,                               5150
Na tevsije četres boščaluka.
Pet nabaška nosaše Fatima,
Te hi majci spušti do koljena.
Pa turiše dare pred Mehmeda
Sa četeres boščaluka zlatnih.                           5155
Kakvi behu boščaluci zlatni!
U kake su bošče zamotati!
Svaka bošča na pero saš’vena,
Na svakojoj od zlata jabuka.
Na jabukam piše za darove,                            5160
Đe ti dari behu komandarski,
Što će biti svatovski glavari.
Mehmed vika Osman-bajraktara:
„E Osmane, donesi bisage,
Od meneviš svile ispletene!                            5165
Tvoje nosi sa zekana tvoga,
A te moje sa moga dorina!“
Mlađi odmah sluša starijega.
Poletijo, pa heljbe donijo,
Jedne svoje, druge Mehmedove.                    5170
Mehmed uze boščaluke zlatne.
Ono četres dade bajraktaru,
Da hi Osman turi u hegbeta,
Da hi dadne tamo starom babu,
Babo tamo kome njemu drago.                                   5175
Ono što je do pet boščaluka,
Oni mahsuz behu za Mehmeda:
Jedan beše Hadži Smajil-agi,
Jedan hanki alajbegovici,
Jedan adžu Cifrić Hasanagi,                           5180
Jedan strini, ljubi Hasanovoj,
Jedan njemu, gospodaru milu.
Da pričamo što behu darovi!
To pet vredi pet stotin dukata,
Sal Mehmedov bolji od svakoga.                                5185
Po njegovoj bošči gledajući,
Ta je bošča od zlata pletena,
Pa na njojzi dva kanata zlatna.
Obadva su od žežena zlata.
Na jednome slika od Fatime,                          5190
A na drugom sina hadžijina.
To je davno za njega građeno.
Ondar Mehmed primi boščaluke
Te hi turi u svoje bisage.
Pa se momku poče menjat lice,                                   5195
Nema para prema darovima.
Ima Osman stotinu dukata,
No to ništa prema tome daru.
Mudre hanke Zajimbegovice:
„Mehimede, moj zlatan ćemere,                      5200
Što mijenjaš čehru na obrazu?
Ti nijesi pošo na prositbu,
Sine mili, da prosiš Fatimu,
No ti taka sreća donijela.
Boga dajem tebe i besjedu,                             5205
Da si mahsuz došo za Fatimu,
Da s’ donijo na hurč madžarije,
Groš ti dala ne bih poharčiti.
Što će mene tvoje madžarije,
Kad ć’ i moje u tvoj dvorac doći                                 5210
Čim je Fata za te privenčata?“
„Nemoj tako, Alibegovice!
Ako derman bude od edžela,
Bide duša u Zajima tvoga,
U tvog muža Zajim Alibega,                           5215
Pretekne mi glava od vezira,
Moj će babo tvoga muža tražit
Preko carstva, pa ma oklen bilo.
Ti si mlada, mlad je i gazija.
Ako Bog da, Koji more dati,                          5220
More doći, porod obroditi.
Pa ja potlje lećet sa šurama
Ka i sivi soko sa krilima!“
Hanka reče: „More, ako Bog da!
Ako zeman ka što kažeš dođe,                                    5225
Šta je dobra u mog muža bilo,
Sal što ga je vezir oduzeo,
Da od toga polovina dođe,
To bi mlogo mome begu bilo.
Ovo što je da se dadne Fati,                           5230
Što ti kaza’, to je sve Fatino,
Što je moje materinstvo bilo.
Tu begove mešavine nema.“
Mehmed svoju pamet izgubijo
Od tolike klete imovine.                                             5235
Hanka uze Mehove bisage.
Jedan bisag turi boščaluke,
A u druge lake brašnjenike.
Ne mijesi pite ni kolače,
No him slatke tura gurabije,                            5240
Sve od meda i od masla sama.
Onda oni ručak doniješe.
Sad ga hanka Zajimova pita:
„Sad, Mehmede, to nije sramota,
Za tebe je venčata Fatima.                              5245
Dovešćemo budimskog imama
Te ti Fatu nićah učiniti.
Budi š njome jedan mesec dana.
Od riječi ništa biti neće.
Kad bi tebe suđen danak bijo,                        5250
Oči moje, u rat kod Budima,
Da ne žališ što si poginuo,
Kad si Fati lice obljubijo.“
Beži Fata odaji na vrata.
Mehmed svojoj govori punici:                        5255
„Fala, Hanko, što mi želju vršiš.
Što se svojoj šćeri ne domišljaš?
Kad bi’ š njome mesec dana bijo,
Da mi potlje suđen danak dođe,
Da se zove udovica Fata,                                5260
Da joj namus ide đevojački,
Ja to na se kabuliti neću.
Ni se broji odek ljubit Fatu,
No se broji u Boga nad Jaki,
Kad dobijem mejdan dženeralski,                  5265
Kad vezira na dvor ufatimo
I Talu ga damo na sudiju,
Kad veliko polje pod Budimom,
Krvljom, Hanko, polje obojimo,
Sve od krvi konjske i junačke,                          5270
I kad Klimu vodu zamutimo,
Kad protoči Klima skraj Budima
Pola s vodom, pola drvljom crnom,
Kad ponese kape i kalpake,
I Petrove šapke sa junaka,                               5275
Ko dobije, neka mu Fatime,
Nek je ljubi kad se gođ probudi.“
Hanki za to suze polećeše.
Mehmed čekmu mače po pendžeru,
Pukoše mu dvije daničkinje                            5280
Ka dva groma od oblaka crna,
Osman z dvije gađa merdžankinje.
Kad pukoše (one) sa dvorova,
Sa dvorova Zajim Alibega,
Puške čuo murtatin vezire.                              5285
Vezir znaše šta se učinelo.
Zadrhta mu srce u lubinu,
I domuski na prsi nišani,
I na glavi pera Al-Otmana,
Pa zavika među dvoranima:                            5290
„Neka, neka, Smajilagić Meha!
Bog mi vera koja slagat neće,
Bez krvi je Meho odves neće,
Bez mrtvije’ i bez ranjenije!“
Ode riječ pro Budima grada,                          5295
I skočilo i žensko i muško.
Jedno drugom sokacima priča:
„Isprosi se Zajim-bega Fata,
Za Mehmeda alajbegovoga!“
Ondar Mehmed vika na hanumu,                   5300
„Viči mlađe, nek konje spremaju!“
Mladi momci konje opremiše,
A momci se hazur učineše.
Odajska se otvoriše vrata.
Kad ulježe Zajimova Fata.                              5305
Povi skute, a povi rukave.
Pa prileće gospodaru svome,
Poljubi ga u skut i u ruku,
Pa gazijsku čizmu na Mehmedu,
Pa serdžadu pred muža svojega,                     5310
A on Fatu u oba obraza.
Pa otale dva viteza kreću,
Poslušnice luntre u šakama.
Hanke dvije pred njih na avliju.
Kad su bili navrh merdivena,                          5315
Kad tu jedna stajaše devojka,
Malo gora beše od Fatime.
Ovako je stala pred Mehmeda,
Ovako mu govori đevojka:
„Mehimede, novi alajbeže!                             5320
Srećita ti Zajim-bega Fata!
I sretno ti novo alajbegstvo!
Ovaki je adet u Budimu,
Koja pane ka i što je Fata,
Tek takije mlogo ne zapada,                           5325
Da kažemo šta ima Fatima,
Alaj-beže, kad bide sudbina.
Vidiš ono polje prema nama,
I u polje dva sela velika,
Kule česte, ka i da su dvori,                            5330
Oba sela po stotinu kuća?
To je s majke na šćerku ostalo.
Vidiš ovu pljacu u Budimu?
Ona nije što je rekla Fata,
To je Zajim Ali-bega bilo,                               5335
No ti kažem – njejno materinstvo.
Ova pljaca z desne stran’ sokaka,
Od ovoga što gledamo dvora,
Do onoga što je prema nama
Što je na njem tenećeta žuta,                          5340
Što se sjaji kao mesečina –
U dvor onaj sedi ćehajbaša
Što Fatinu gleda imovinu –
I ono je za tebe predato.
Ova soba što je preda nama,                           5345
U njoj, momče, nigđe ništa nema
Bez mušeme sa suhijem zlatom.“
Mehmed vako besedi đevojci:
„Živa bila, i sreću imala!
Sve kažuješ što je u adetu.                              5350
Blago nije groši ni dukati,
Vet je blago što je srcu drago.
Ja sam sinak onog kahrimana
Koji glavu daje za sultana,
I za vatan i za kahrimana,                               5355
Za ovako roblje napadeno.
Zdravlja nama i caru našemu!“
Ondar momci niz dvor salećeše.
Na gotove konje pojahaše.

Please follow and like us:
0