AVDO MEĐEDOVIĆ “ŽENIDBA SMAILAGIĆ MEHA” – TREĆE PJEVANJE

                          III

Vazdan cijel danak do akšama,
Zemlje gazi, planine prolazi,
Ka i taka dva zmaja ognjena,
A pod njima dva ata vilena.
Koliko su za dan ufatili?                                             2150
Kolko drugi dobri za dva dana.
Đe li hi je akšam zateknuo?


U nekako selo Vukašiće,
Pred dvorove kneza Vukašina,
Najboljega njihnog domaćina.                                    2155
Vukašin se na dvor pridesijo,
I gospoja Vukašinovica.
Kad viđoše hadžijina sina,
Na njegova krilata dorata,
Vas u čistu ogrezao zlatu.                               2160
Sjaijaše kao mesečina
Oko konja njegova dorata.
Plaza mu se sablja okovata,
Ka i guja oko suhog trna.
Dorat dvije žvale razvalijo.                             2165
Da mu bugar-kabanicu baci,
Ne bi konju žvale zatisnula.
Bi rekao i bi se zakleo,
Da je mušir carev na dorata,
Saltanet mu bolji no muširov.                         2170
Za njim Osman ide na zekana,
Na zekana ka na tanku vilu,
I on silan na bijelu svetu.
Malo mu je svita podrukčija.
A zekan mu silan bez hesapa,                         2175
Silan zekan a i Osman silan.
Poznade hi kneže Vukašine,
Pa ovako ljubi besedijo:
„Vidiš one dvije pašalije,
I na njima od zlata haljine,                              2180
I na glavu zlatne kape carske,
Zlatne kape i zlatne čelenke,
A pod njima konji s rahtovima!“
Ljuba kad je čula Vukašina,
Vukašinu mužu besedila:                                2185
„Vukašine, gospodare mili,
Šta je ovo čudo neviđeno?
Ja ga dosad videla nijesam,
Onakije zmaja na atove,
Ni pod njima ata u rahtove.                            2190
Hèle ono što je momče mlado,
Blago majci koja ga rodila,
Sestri blago što se kune š njime,
A najbolje vijernici ljubi,
Što se š njime u dušeku ljubi.                          2195
Ona sila što je na zekanu,
Silan, silan i previše strašan!
O moj muže, kneže Vukašine,
Ja te molim kao muža svoga,
Šta li ono nosi u zubima,                                 2200
Baš ko crno galče neodrto?
Niz prsi mu noge obisnule!“
Vukašin je besedijo ljubi:
„Ljuba moja, š njima (ne) viđela!
Ono galče nije u zubima,                                 2205
No su brci u junaka, ljubo,
Bajraktara alajbegovoga,
Iz Kanidže hadžije Smajila.
Guje ljuče nema u Turčina,
Silnijega pa ni vrednijega,                               2210
Nego Osman-begov bajraktare.“
Ljuba knezu reče Vukašinu:
„Viđo’ da je silan nad silama.
Kneže Vuče, ko je na dorata?
Či’ je sivi soko od sokola?“                             2215
„Ono, ljubo, Smajil-agin sine.
Više ništa od poroda nema
U dva brata, bez njega jednoga.“
Kad je ljuba razabrala reči,
Baš na tome šućur učinela:                              2220
„Bog da čuva i svi bož’i sveci
Od svih zala babovoga sina!
Jesam za te vijernica davno.
Ima, Vuče, toliko godina
Kod tebe sam u tvoje dvorove;                                   2225
Kod tebe su dolazili Turci,
Svi ajani pa i buljukbaše,
Svi begovi pa i age carske,
Kapetani pod fermane carske.
One sorte nije dolazilo,                                               2230
Niti ti je, niti će ti doći.“
Vuk je njojzi reči potvrdijo:
„I baš nije! Istina je, ljubo.“
Ljuba vako reče Vukašinu:
„Vukašine, dragi gospodine,                           2235
Čini mi se zmaje gledajući –
Da su tvome uočili dvoru.“
„Ljubo moja, no šta misliš, mlada?
To su moji prvi prijatelji.
Da znaš, ljubo, hadžiju Smajila,                                  2240
Mile majke od bosanske raje,
Od kako je, ljubo, zasudijo
S alajbegstvom u gradu Kanidži,
U Kanidži i oko Kanidže,
Ne bi’ reko da smo podajnici,                         2245
No ka oni i njihni junaci.
Svi nas držu ka i oči svoje,
I mi, ljubo, tako age svoje.
No ja, ljubo, odoh na avliju
Da otvorim kanat i kapiju,                              2250
Da povičem mlađe na avliji,
Da prifatu konje agalarske,
A ja Turke za bijele ruke,
A ti strči te him primi luntre!“
To rekao, na noge skočijo,                              2255
Pa poleće niza basamake.
Pa on strča na avliju tvrdu,
Od avlije otvorijo vrata.
Ulećeše dva krilata ata,
I na njima dva careva zata.                             2260
Vuk podbaci kapu pod pazuho.
Oni njemu, „Dobro veče, Vuče!“
A on njima, „Dobro došli, age,
Naša zlatna pera i čelenke!“
Skidoše se; Vuk raširi ruke                             2265
Pa Mehmeda, sina Smajilova
Zagrlijo, pa ga poljubijo.
„Blagoš mene, zvezdo od sokola,
Kad dočekah u dvorove sina,
Milog sina hadžije Smajila,                             2270
Kanidžkoga prvog alajbega!“
„Šućur tebe na dvorove, Vuče,
I Bog tebe porod sačuvao
Od zle muke i dušmanske ruke!“
Vuk se grli s Osman-bajraktarom:                   2275
„Dobro došo, krilo alajbega!“
„Bolje tebe našo, Vukašine!“
Ljuba sleće ka i belogorka.
Prekloni se, poljubi him ruke,
Iz ruku him dofatila luntre.                             2280
Mlađe sluge ate prifatiše,
Malo njima kolan popuštaše,
Počeše hi po avliji vadat,
Ne bi l’ konji umor povrnuli.
Vuk dofati dva siva sokola,                            2285
Obojicu za gosposke ruke,
Izvede hi na bojali dvore,
Na mavene šilte posadijo,
Pa him skide čizme i kalčine,
Pa him turi agrli ćurkove,                                2290
Srmali him zapali čibuke.
Dok je ljuba puške obesila,
Dvije luntre i te sablje zlatne,
Povješala na čivije sjajne,
Vuk pritače đugum u odžake                          2295
Da im taze kahvu prigotovi.
Dok je šerbet u đugum provrijo,
Vuk im šećer šerbet rastopijo.
Dok beglere vodom napoijo,
Ljuba stiže iz druge odaje,                              2300
Sedef hastal turi pred bekrije,
I na hastal čoha pokrivena,
I donese dvije majalike,
U obije po četiri oke,
Jedna vina a druga rakije,                               2305
Rujnog vina od sedam godina,
Što ga Vuče kao za njih štiti.
To gospoda beše ponosita
Prema one dvije majalike;
Sve pojedna po pô litre fata.                           2310
Pita Vuče: „Koje ćete prije?
Ili ćete kahve agrlije,
Ili ćete vina il’ rakije?
Što hoćete, što begenišete?
Izaber’te, gospodo junaci!                               2315
Volim što ste došli na dvorove,
Na dvorove da se odmorimo;
Što ste svoga kneza posjetili,
Nego velik prilog od nekoga,
Il’ gotove pare nebrojene,                                2320
Ili dobre konje nejahane!“
„Fala, kneže, i puno ti fala!
Na dobro se k tebe dolazilo!“
„Amin, bezi, i vama i mene!“
Utoči him kahve nekolike.                              2325
Dokle momci umor povrnuše,
Vuk im dvije čaše natočijo,
Za njih dvije, a treću za Vuka;
Pa udriše čaše sa čašama.
Kapu skide, vako reče Vuče:                          2330
„Bog veliki, ka i što je kadar!
Rados vel’ka pala na hadžiju!
Rados mu je! Bog mu čuvo sina,
Ovu zlatnu nebesku zvijezdu,
Od oštrije’ sablja u dušmana,                          2335
Od velikog hala i belaja!“
Ondar Mehmed Vuku besjedijo:
„Isto tako tebe, Vukašine!
Od tvog droba što imaš poroda!“
Kad obadva predaše molitve,                                     2340
Ljuba verna Vukašina kneza
Opet Mehu ruku poljubila,
Pa Osmanu njihnu bajraktaru,
Pa svojemu Vuku gospodaru.
Vuka Turci odmah posadiše                           2345
Na stolicu ured pokraj sebe.
„Ako hoćeš da noćimo, Vuče,
Doček dobar od tebe i ljube,
Bog ti doček dao na dvorove,
Što je milo i tebe i ljubi,                                              2350
Ondar nared da pijemo pivo.“
Vuk se moli na dvije bekrije:
„Molim vam se kao starijema,
To sam dobro jedva dočekao.
Nemo’te me odbit od usluge!                          2355
Milo mi je kad imamo koga.“
„Fala, Vuče, ovo je usluga!“
Među oba sede na stolicu.
Ljube nesta, mlogo ne čamala.
Odmah koka dođe isprigana,                          2360
Prvo meze njima pokraj pića.
Gospa ljuba kneza Vukašina
Uz ruke je bacila rukave,
Pite gradi, priga priganice.
Mlađe sluge kolju jalovice.                              2365
Jedni ‘čele biju is pletnice.
Koliko je Vuče poletijo,
Bi rekao, sin mu se rodijo,
Jedan jako među đevojkama,
A još više Vukašinovica.                                             2370
Za dva zmaja – obadva junaka
Koliko je Vuče pripremijo,
Od ovaca mesa debeloga,
Od kokoški mesa prženoga!
Koliko je pred njih priganica,                          2375
Koliko je mednije satova,
Da je deset došlo na dvorove,
Namesto dva momka iz Kanidže,
Pa da sedu za neđelju dana,
Ne bi tome čare učineli!                                  2380
Mlađi momci konje provedoše,
Dok him vodu konji pokupiše.
Pa sa konja sedla oboriše,
Svitu c’jelu i njihno oružje,
Pa na konje čüle navališe,                               2385
Da umorni konji ne ozebu.
Pa him sitnu arpu natakoše.
U podrum hi za jasli svežaše,
Kod putalja kneza Vukašina.
Dok atovi zobcu izedoše,                                2390
Na atove timar navališe,
Te him käo i znoj otrljaše.
Na čaršafe dlake namestiše,
Pa him opet čule navališe.
A goreka momci ućejfiše,                               2395
Na bijele dvore Vukašina.
Vukašina dobrog domaćina.
Zinet mu je i prostitka kleta;
Čoha mljetka, mrkovna kadifa,
Ka u zgodnog bega ili age,                             2400
Jer je Vuče rođen među Turke,
Kao oni te se i on vlada.
Ondar jako sohbet otvoriše.
Vuk Mehmedu reče Smajilovu:
„Moj Mehmede, moja zlatna zvezdo,                         2405
Kako ti je Hadži Smajil-aga,
I amidža Cifrić Hasan-aga?
Ide li ti po londžama babo?
Kako vi je hudut do ćesara?
Je li begstvo na vašemu dvoru,                                   2410
Al’ je drugog iza baba bilo?
Dok si, srećo, za to odrastao,
Vaša kuća bez toga ne more.“
Vukašinu Mehmed besedaše:
„Vukašine, dobro mi je babo,                         2415
Bogu fala, i amidža Haso.
Dobro su nam naokolo Turci,
Ka i mrki u planini vuci.
Sve četuje ko je za četištva,
A vojske se s alajbegom kreću.                                   2420
Ne ide mi po londžama babo.
Na dvor mu se okupljaju Turci,
Sohbet gradu na bijelu dvoru.
Babo mi je predo alajbegstvo
Davno, kneže, na brata Hasana,                                  2425
Mila brata, amidžu mojega.
Babo mi je na Meću hodijo,
Izradijo što rade hadžije,
Vukašine, tobe učinijo,
Vino neće, a neće rakiju.                                 2430
Ko ne pije, on za bega nije,
Ni vojevat niti četovati.
Evo, Vuče, dvadeset godina
Da je begstvo na amidžu moga,
Ta je mandat od cara našega.                          2435
Obadva su, Vuče, ostarala,
I za mene hasret učinjela.
Juče su mi mandat načinjeli,
Među naše age i begove.
Naši Turci turili muhure,                                 2440
Potpisalo pedeset delija,
Hasan ga je paša potvrdijo.
Danas su me, Vuče, opravili
Da u Budim kod vezira sađem,
Jer je vezir, kazo mi je babo,                           2445
Prijatelj je babu i amidži;
Carski mandat i sa alajbegstvom,
S njih dva stara na mene mladoga.“
Vuk skočijo pa se prekrstijo,
Prema Bogu pa se preklonijo,                         2450
Pa na tome šućur učinijo:
„Bogu fala i danu ovome
Kad ta’ hasret čusmo sa ušima,
A tu želju viđoh sa očima!
Malo sam se, sine, začudijo,                            2455
Što je tebe kazo za vezira,
Da je vama dobar prijatelju.
Ja nijesam vjeran na vezire,
Ni za mene kamoli za bega,
Za tvog baba i amidžu Hasa,                          2460
Što su ključi od Bosne cijele,
Sultaneva ruka od ćilera.
Ondar, mijo sine, Mehimede,
Pripazi se i Osmanu kaži,
Nek te dobro pazi u Budimu!                                     2465
Veziri su izdajice carske.“
Zafali mu Mehmed sa Osmanom.
U to stiže gosposka večera.
Večeraše i šta imadoše,
Svašta dosta na kneževe dvore.                                  2470
Večeraše, mrve pobrisaše.
Po večeri rujno piše vino.
Kad je vakat od ležanja bilo,
Uljegoše dvije bliznakinje,
Obadvije ka i belogorke.                                 2475
Na bedre him šareni fistani,
U bijeli biser okićeni.
Oko srca dva kušak-ćemera;
Na srce him tahta zapučena,
Oblje tahte od suhoga zlata.                           2480
Na glavi him kose raščešljane,
Niz kosu him trepte perišani.
A uz ruke krmzi čiftijani,
A niz prsi šareni behari.
A pokraj nji’ zlaćeni đerdani;                          2485
Na njima su rušpe i šarvani.
Na bijele dojke popadali;
Bele dojke, a žuti đerdani,
Jedno drugom boje odvojilo;
Bi rekao, s mora protokali.                              2490
vije cure podaviše skute;
Sviše skute, uviše rukave,
Momčadima na rukama prišle,
Pojmile him skutu i rukama –
Ne daju se bezi poljubiti.                                2495
Đevojke su momke podvorile.
Od harira dušek prifatile;
U dušeku vuna ne bijaše,
Nit je vuna niti je jarina,
No sve s mora ‘tičja perušina.                          2500
Svilen čaršaf na dušek turiše,
Više zlata no svilena platna;
Dva jastuka od mljetačke dibe,
Na jastuke bošče pozlaćene.
Kumašli him jorgan rastriješe.                                     2505
Devojke se natrag povratiše.
Oba momka silah otpasaše,
Kalpak-kape i od’jela zlatna,
Pa legoše jedan kod drugoga.
San zaspaše, a ne zaspa Vuče,                                    2510
No hi svu noć čuva u odaji,
I gospoja Vukašinovica,
Nit zaspaše nit mume ćešiše.
Dvoriše hi svu noć spavajući,
Da se u san momci ne razbude,                                   2515
Da ne traže jä vode jä vina.
Kad je noći prošla polovina,
Pro ponoća dva sahata ravna,
Te sitnice tice zapevaše,
A petlići u krilo udrili,                                                 2520
Ondar Osman skoči na ložnicu,
Meha ljubi po bijelom licu.
„Dig’ se, moja zlaćena zvijezdo!
Zora blizu, valja s’ opremati.
Dokle momci opreme atove,                           2525
A mi sebe sigur učinimo.
Daleko je danas putovanje,
Čak do sela Vujadinovića;
Kratki danci, dugački konaci.
Znaš kako je naručijo babo.“                           2530
No to sluša kneže Vukašine,
Pa ovako besedi Osmanu:
„Al’ se šališ, al’ ozbiljno pričaš,
Dva gazije, da odma’ krenete,
Za noć jednu sa mojega dvora?                                  2535
Vanj pro mrtve Vukašina glave,
Ili dvije osječene ruke.
S moga dvora koletanja nema,
Za najmanje tri-četiri dana!“
Okrenu se Mehmed sa Osmanom,                  2540
Ovako mu tiho besediše:
„Vukašine, slavni domaćine,
Ljubimo te ka i svoga brata.
Bogu fala, vidimo te, Vuče;
Sve na redu tvoje ponošaje.                            2545
Bogu fala, svašta i svačega,
Svašta dosta imo i poviše.
Što se tvoje tiče imovine,
Da sve dadeš ne bi zanoćili,
Jer smo doma jemin učineli,                            2550
Bez ginjenja i bez zarobljenja,
Niđe dana predanit nećemo,
Dvije noći na jednom konaku
Zanoćiti, sal to biti neće.
Ondar, naša slavna srećo zlatna,                     2555
Ako hoćeš da ti dobro znamo,
Dok smo živi i dok ni je traga,
Niti diraj, niti imaš rašta,
Sal od toga razgovora nema.
Molimo te ka i brata svoga,                             2560
Valja emer slušat starijega,
Da ti na nas ne ostane krivo.“
Koliko je Vuku žao bilo
I gospođi Vukašinovici,
Obadvoje suze profrktaše.                              2565
Pa ovako reče Vukašine:
„Žao mi je što karara nema,
A krivo mi na vas ostat neće.
No vi fala kao braći svojoj,
Što slušate emer starijega,                               2570
Onakoga carskog kahrimana,
E, hadžije carskog alajbega.
Tek ovako da mi besu date,
Ako ćete da mi nije krivo!
Kad u Budim poso učinite,                             2575
Prvi konak noćiti morete
Jedva, jedva do Vujadin-kneza,
U to selo Vujadinovića;
Drugi konak, age, ako Bog da,
Jedva, jedva do mojije dvora.                                     2580
Da me otud s puta ne prođete,
Ne svrnete, bilo bi mi krivo,
I to nikad ne bi pregorijo.“
Sad dva zmaja zavikaše Vuku:
„Dragi dostu, kneže Vukašine,                                   2585
Ako bide od Boga sudbine,
Kad s’ vratimo, obratićemo se.“
Vuk na noge vika na mlađije:
„Sjajne čule maknite sa ata,
Sedla zlatna i rahtove zlatne!                          2590
Odmah brzo spremite hajvane!“
Ustadoše tri Vukove sluge,
Opremiše dva ata krilata.
Dok bi majka podojila sina,
Dok se do dva zmaja siguraše,                                    2595
Kad evo ti Vukašinovice.
Sa atova skinula bisage.
Priganica i frugoga jela,
Ovčeg mesa i kokošinjega,
U svilene savila marame,                                 2600
U meneviš turila bisage,
Pa hegbeta tura na hajvane.
Mlađi momci pritežu terkije,
A dva momka čizme i kalčine,
Pripasaše ostre gadarkinje.                              2605
Niz skaline niz Vukove dvore.
A pred njima kneže Vukašine
Ide pratit dva zmaja careva.
A gospođa Vukašinovica
Dvije luntre nosi u šakama.                             2610
Kad sidoše age na avliju,
Mlađi momci konje za binjekte,
Za binjekteš – jahačko kamenje,
Posjedoše konje gazalije,
Sa Vukom se rukom rukovaše.                                   2615
A gospođa Vukašinovica
Obojici vedre luntre dade.
Turiše hi na a’ske unkaše.
No da vidiš sina Smajilova,
Hadžić Mehmed ruke u čpagove,                   2620
Te joj dvades dade čekrklija.
„Naj to tebe, Vukašinovice,
Podaj ovo dvjema ti šćerima,
Kneževice, dvades’ čekrklija!
Nek se bolje spreme za udaje!                                     2625
Nek se srećom sretu i namiru!“
Mudra gospa Vukašinovica,
Pa se kune z dvije oči svoje:
„Zlatno zmajče, Hadžiću Mehmede,
Jä zdravlja mi i oči mojije,                               2630
B’jeloga ti marijaša neću.
Zar, Mehmede, hadžije Smajila,
Da mi konak na dvorove platiš,
Ka i da si bijo u mehanu,
U mehanu il’ šarenu hanu,                               2635
Da mi konak i uslugu platiš?
Prije no bih oči izvadila,
Sama svoje, jal koga mojega,
Ja to na se kabuliti neću!“
Mehmed veli Vukašinovici:                            2640
„O gospođo Vukašinovice,
Nemoj luda biti adžamija!
Ne plaćam ti konak ni uslugu,
Tvoje, gospo, i tvojega muža.
Nije noćas za dukate bilo,                               2645
No za ljubav i za bratska krila,
Da ostane spomen do vijeka,
Da se nikad kod nas ne zaturi,
Ni zaturi ni se zaboravi.
To darujem dvije šćeri tvoje.                           2650
Mile su mi ka da su mi sestre.“
Plačući hi gospa prifatila,
Doratove oči poljubila:
„Ej dorate, zlatna krila tvoja,
Zlatnoga ti nosiš gospodara.                           2655
Živijo ti za mlogo godina!
Što je babo i njegova majka,
Svako dobro dočekali sinu,
Dočekali, pa ga oženili,
I ti jedek bijo pod đevojku!“                           2660
„Dobro fala, Vukašinovice,
Fala tebe ka sestri starijoj!
I ti tvoje sretnje dočekala,
Poženila i šćeri udala,
I svijema mirnu sreću znala!“                          2665
Pa dorata steže ‘zengijama,
Čatal diže, kleti dorat znaše,
Skupi čavle, podiže čatale.
Ne šće izić na demir-kapiju,
No preskoči duvar na čaliju.                           2670
Odigra ga poljem zelenijem,
Za njim Osman na puljali zečku.
Odlećeše poljem zelenijem,
Ka pro neba kad leti zvijezda.
Sela gaze, a brda prolaze,                                2675
Vazdan cijel do karakšama.
Koliko su zemlje Bosne prešli,
Do akšama došli đe su rekli,
Do dvorova kneza Vujadina.
Knez se beše pridesijo tuna,                            2680
I kod njega Vujadinovica,
I dva sina kneza Vujadina.
Pogledaše sa džamlli pendžera,
Kad izbiše dva zmaja careva,
Svi u zlatu i u čelenkama,                               2685
Ati kleti teke s rahtovima.
Obadva su ka i paša carskih,
Teke mlogi bolji binjadžije.
Saltanet him mlogo bolji beše
No u paša, pa no u vezira,                               2690
I carskije velikih mušira,
I na njima i na konje njihne.
Polećeše dva kneževa sina.
Na prozore čelo naturiše.
Kad vidoše, pa se začudiše,                            2695
Njihnom babu knezu zavikaše:
„Da vi’š, babo, čuda neviđena,
Što vidosmo čuđo nevideno,
Dva junaka na dva konja zlatna!
Il’ su paše ili su veziri?“                                               2700
Ondar kad je kneže osejrijo,
Viđe sina hadžije Smajila,
Na deliju kalpak š čelenkama,
Među njima pero alajbega,
A pod njime krilatog dorata,                           2705
A za njime viđe bajraktara,
Silu tešku na kletog zekana,
Vu jadin se jadu osjetijo,
Da je glavom hadžijino dete,
Po Osmanu i konju zekanu,                            2710
Jer Osmana poznaje Krajina,
I napored svaka kraljevina.
Pa Vujadin reče sinovima:
„Sad skočite na noge lagane!
Potrčite na avlijska vrata!                                2715
Osunite četiri mandala,
Dva bukova a dva čelikova!
Na avliji otvorite vrata!
Z dvije strane pred dva zmaja carska;
Pozdravite, na počas stanite!                          2720
Kake paše, a kaki veziri!
Ovo su vi paše i veziri!
Vako ćete noćas učineti:
Ni spavati ni na stolu sjesti,
Već prevezat preko srca ruke,                         2725
Ne besjedit, a služit delije,
Kako znate da hi ustimate,
Da za mene i za kuću vašu,
Nakom mene spomen ostavite!“
Pogledaše dva kneževa sina,                           2730
Potrčaše ka dva gorska vuka,
Na avliji vrata otvoriše,
Dva delije ate uteraše.
„Dobro veče!“ – rekoše delije.
„Dobro veče!“ – momci na avlije.                   2735
Pred njima se momci prekloniše,
U naručje momke prifatiše.
A Vujadin stari sa dvorova
Poletijo na dno merdivena.
Delijama „Dobro došli!“ vika,                        2740
Pa dva momka za gosposke ruke.
A dva sina konje za čatale
Provađaju tamo i ovamo.
A gospođa Vujadinovica
Dvije luntre skide sa unkaša,                          2745
Pa ponese na gornje bojeve.
Odnese hi đe je soba muška,
Đe tu mlogi gosti ne ulaze.
Ta je soba raz takije ljudi,
Prestrvena čohom venedničkom.                    2750
Naokolo svilena šilteta,
Oko šilta kumašli jastuci;
Na njih rešme od bijele svile,
Po srijedi zlatom povezene.
Pred odaju čohu podigoše,                             2755
Prilećeše dvije snahe mile,
Ka bijele iz planine vile.
Skidoše him čizme i kalčine,
Sa srdašca sablje otpasaše.
Kade momci sjeli u odaju,                              2760
Pogledaše zinet po odaji.
Povrh šilta a pored jastuka,
Tu svilena rešma povezena.
Nasred sobe raspeta skemlija,
Mljetačkom je dibom pokrivena.                    2765
Na skemliji demirli tevsija;
Tu je takum od raznoga piva,
Đugumovi sa zlatnim tabljama,
I fildžani od biljura sama.
Kraj takuma hastal od sedefa;                        2770
Na hastalu bure šestopero,
Koje fata četrdeset oka,
Dva bukala od sedefa sama,
I četiri čaše trolitrice,
Pa svilenom boščom pokrivene                                   2775
Naokolo četiri stolice,
Pa primorskom puljkom pokovane,
Naokolo sjede za hastale.
Kad uljegla dva zmaja careva,
Obadva hi otur učinijo                                                2780
Knez Vujadin na dvije stolice.
Dvije him je čaše natočijo,
Dobro hi je ićram učinijo.
„Dobro mi je milo, age carske,
Što ste moje dvore pohodili!“                         2785
„Fala tebe, Vujadine kneže!
Pohodili, imali kod koga.“
„Fala vama, dobro došli, Turci!“
Ono vi je bilo u avliji,
A sad ovo novo u odaji.                                              2790
„Kako si mi, Hadžiću Mešine,
Dobro pile od dobroga baba?
Čini mi se – stare gledajući,
Nećeš mlogo ostavit babajka,
Nit ćeš gori biti od babajka.                            2795
Ha gajiret, moj milosan sine,
Nemoj baba pokoriti tvoga!“
Pa Osmanu hožđeldije daje:
„Dobro došo, begova čelenko,
Diko c’jele serhat i Krajine!“                           2800
„Dobro tebe našo, Vujadine!“
„A Mehmede, kako ti je babo,
I amidža Cifra Hasan-aga?“
„Oba dobro, na pitanju fala!“
„Kako ste mi tamo do ćesara?                        2805
Kako su vi age Krajišnici?
Krećete li čete planinama,
Čete bojne i velike vojske?
Gazite li niz Ćesarevinu?
Širite li hudut Sulejmana?                               2810
Jesu l’ stare nadvladali mladi?
Kako ti se čini pred očima,
Mehmedag, il’ su bolji stari,
Ili ovi što će biti mladi?“
Mehmed starom reče Vujadinu:                                  2815
„Svačija je miso odvojena.
Moja miso vazda do vijeka,
Da su bolji stari od mladije.“
„Haj, aferim, ka od srca sine!
Ti ćeš dobro biti, ako Bog da.“                       ¸           2820
Pa kod oba sjede na stolicu,
A natoči čašu trolitricu.
Sve tri čaše vina natočijo,
I Vujadin stari ućejfijo.
Dokle momci konje provedoše,                                  2825
S ćelehana umor povrnuše,
Pa im zlatna sedla oboriše,
Zlatna sedla i zlatne rahtove,
I kalkane sa četiri strane.
Na sunđer him vodu pokupiše,                                   2830
A na čaršaf dlaku namestiše.
Na pleći him čule navališe.
Arpu daše, pa hi pričekaše,
Dok hajvani arpu pozobaše.
U jaslima seno utakoše,                                               2835
Pa na podrum vrata zatvoriše,
Uz skaline na babove dvore,
Pa na taze otvore uslugu.
Dvije kape na čivije daju;
Gologlavi momci pred Mehmeda,                  2840
I Osmana, njihnog bajraktara,
Pa se tekrar š njima rukovaše.
Pitaše se za mir i za zdravlje,
I za njihnu c’jelu otadžbinu,
I cijele age u Kanidžu.                                                2845
Pa ustaše dva kneževa sina,
Ka dva mrka is planine vuka.
Dvije snahe za dva sina kneza,
Svaka razna jela doniješe.
Ode čaša šetat naokolo,                                              2850
A rujno se nasipati pivo.
Ode sohbet stajat među njima.
Rakija je mlogo eglendžija.
Večer dođe, pa i večeraše,
Večeraše, mrve pobrisaše,                               2855
Pa poslije vino i rakiju.
Pa pred njima šilte prostriješe,
I dobro hi u šilta sturiše.
Svu noć momci age prečuvaše;
Tu iz pića umorni junaci                                              2860
Da se štogođ ne bi napatili,
Zatražili jal’ vode jal’ vina.
Dokle sabah zora udarila,
Osman ondar na Mehmeda vika:
„Ha Mehmede, mi smo odocnili!“                  2865
A Vujadin sa obadva sina,
Ustavljaše što bolje mogaše,
A od toga zbora ne imaše.
Ondar krenu dva kneževa sina,
Dva sokola konje opremiše.                            2870
Dok se oba momka siguraše.
Na avliju sidoše begleri.
Snahe dvije doniješe luntre,
Sinovi him konje privedoše,
Momci konj’ma sjede na srijede.                     2875
Prenoćili, i dobro him bilo.
Danica se pomoli zvijezda,
I zorica pomolila krila.
Oni njima „U čas dobar pošli!“
Oni njima „I vi ostanuli!“                                2880
Mehmed ruke turi u džepove,
Te dariva dvije snahe njihne,
Obadvjema po pet madžarija.
Kneževa se deca kunijahu,
Ne daju him primit madžarije:                        2885
„Nej, Mehmede, plaćati konake!
Ovo nisu hani ni mehane,
No je dvorac za dobrije ljudi.“
Mehmed njima ne da govoriti.
„To plaćanje nije, kneževići,                           2890
No ljubav je naše darovanje.
Neka češalj i bjelilo kupe!“
Pa na vrata istera dorata,
Za njim Osman otera zekana,
Ka zvijezda preko vedra neba.                                    2895
Taman zora raširila krila,
Kad dva momka ate saterali,
Kod studene Klime sprem Budima,
Do Budima četiri sahata.
Ta je Klima silno glibovita,                             2900
I golema što nema hesapa.
Tišinom je ilo zatapilo.
Konja nema što bi je brodijo,
Što ga ilo ne bi utopilo.
Na Klimi je sal jedna ćuprija,                          2905
To se zove Čekmedže-ćuprija.
Ćuprija je sa dvanaes grla,
A Klima je duga i široka.
Kad ćupriji konje doćeraše,
Pro Čekmedže prođoše ćuprije,                                  2910
Fatiše se polja Muhačkoga.
Jarko poče rašatravat sunce,
Samo malo neđe vrhovima.
Kad pogleda Hadžiću Mehmede,
Zelenijem poljem Budimskijem,                                 2915
Kad izbiše šikali kočije,
Cipcijele čohom pokrivene.
Pod kočije dvanes bedevija,
Savrh glave dibom pokrivene,
Savrh glave do zelene trave.                           2920
Dvije bele baš ko labudice,
Dvije crne ka i gavranice,
Dvije sive ka i golubice,
Dvije behu nogu putastije,
Dvije behu glava brnjastije,                             2925
Dvije behu u crno šarene,
A najzadnje behu alataste.
One behu jedek uz kočiju.
Kraj kočija pedeset delija,
Na pedeset šamski’ bedevija.                          2930
Na kobile vojni takumovi.
Sedla behu tek od sahtijana,
Kolani him behu janjičarski.
Na zube him đemi od čelika.
Na kobile što jašu delije,                                 2935
Na bedre him crvene čakšire,
A na pleći gunje janjičarske,
I na glavi kape janjičarske,
Na kapama znaci janjičarski.
To je vojska sultan Sulejmana.                                    2940
Bojna koplja nosu uz ramena,
Oštre sablje sa lijeve bande.
Koliko su šamske bedevije?
Koliko su tanke i dugačke?
Tanke behu ka i tanke vile,                             2945
A dugačke kao krpe platna,
A visoke ko planinska jela.
Kolko lete, baš ko lastavice.
Delijama u ruke kandžije,
Te pod sobom biju bedevije.                           2950
Pred delije jedan starešina,
Delibaša, silan bez hesapa.
Na glavi mu kapa alem carska,
I čelenka jedna navrh čela.
Na njoj ime delibaško piše.                             2955
Starješina na stotinu ljudi,
Na jednoga ata alatasta.
Na alatu sedlo osmanli’sko,
Z dvije strane dva rahta puljata.
Niz prsi mu klobukovi sjajni,                          2960
Ispod vrata na čatal bilani.
Uzda mu je zverkom potkićena,
A najviše vukom i lisicom.
Kakav duman beše alat kleti!
Z dvije noždre duman letijaše;                                    2965
Bi rekao, vatre gorijahu.
Iz noždri mu maven plamen liže.
Pripaljuje kožu od lisice,
Od lisice i zelenog vuka.
Velik tutanj stoji bedevija,                              2970
A još više šikali kočija,
A najviše carskog delibaše.
Silan beše i bijesan đido;
Mrka brka a čela široka,
A jedra mu u mišici ruka,                                2975
A oštra mu mača grebeštička,
O lijevom kuku obješena.
Kolik alat beše u visinu,
Još je duža mača u dužinu.
Više ima no dva rastegljaja.                            2980
U trku se pokraj ata vuče,
Pa koliko po kamenju tuče,
Ka da ide jedna četa ljudi,
Toliko je zveka stoijaše.
Uz rame mu džida prislonjena,                                   2985
Kostolomna od tri rastegljaja.
U njoj oke dvades i četiri.
O unkašu visoka alata,
S jedne strane topuz od pirinča,
Z druge strane puška dvogrlica,                                  2990
Dvogrlica, četvorozrnica.
Kad ga Mehmed sejir učinijo:
„O Osmane, moj premijo brate!
Plahe li su careve delije!
Silne li su pod njih bedevije,                           2995
Silna onog, brate, starešine,
Što on jaše ata alatasta!
A Kake su zlaćene kočije!
A pod njima što su bedevije!
Vid’, Osmane, čohom pokrivene.                    3000
Kako li je čudo z delijama?
Ko li ono sjedi u kočiji?
Il’ su paše ili su veziri,
Il’ je nakav harem pašalinski?“
„Ni sam ne znam, Hadžiću Mehmede.“                      3005
Malo, malo, konje poteraše,
Kad posluša Mehmed sa Osmanom –
Bože mili, na svemu Ti fala! –
Ljute piske u klete kočije.
Od te piske do neba se čuje.                           3010
Mehmed pita Osman-bajraktara:
„E Osmane, moj premijo brate!
Al j’ istina, ali sam pričuo?
Čuj, Osmane, pisku u kočije!“
„Čujem, Meho, tako mi imana!                                   3015
Tak’u pisku ni čuo nijesam.“
Hadžić reče Osman-bajraktaru:
„Ja ne mogu srcu odoleti,
Što upitat neću delibašu,
Šta mu ono u kočije pišti.                                3020
No Osmane, moja krila zlatna,
Ja oterah pobrže dorata,
Da ja carskog delibašu pitam,
Šta je ona žalos u kočije.“
„Haj, Mehmede, braniti ti neću.“                    3025
Meho svoga priteže dorata,
Malo steže z dvije uzengije.
Kad je kletan raširijo krila,
Bi rekao, letijaše vila.
Odmah Hadžić među njima dođe,                  3030
Selam dade, ustavi dorata.
Delije mu selam prifatiše,
Delibaša ne obrnu glave.
Mehmed pred njim ustavi dorata:
„Čekaj malo, delibaša carska!                         3035
Ja sam jedan jabandžija daljnji;
Pa me takav slučaj udesijo,
Kad ja viđoh careve delije,
Na careve šamske bedevije.
Na kobile sedla janjičarska,                             3040
Na delije crvene čakšire,
I na pleći gunje janjičarske,
Kape takve, a zerdave carske,
Dobri momci, divna odijela.
O kukove dobre sablje carske,                                    3045
Bojna koplja vama uz ramena.
Svi su momci ka od gore vuci,
A ti opet njihan starešina,
Najviđeni pa i najopremni.
Pa pokraj vas vidosmo kočije,                         3050
I pod njima razne bedevije,
A na njima još bolje kočije.
Ja s onijem drugom putujući,
Koliko sam od vas ućejfijo,
Zakl’o bi’ se da bi poletijo.                              3055
Počeh garkat pod sobom dorata,
Da pobliže među vama dođem.
Pa mi nešto preko uši dođe.
Ljutu pisku kad čuh is kočije,
Iz radosti tešku žalos primih.                          3060
Pa sam k vama doter’o dorata,
Da te, brate, po istini pitam,
Šta to vama u kočije pišti?
Il’ je vila, il’ je guja ljuta,
Il’ je kaka druga utvorica?                               3065
Da je vila, bi u gori bila,
Da je guja, pod kamen bi bila.
Stvor od Boga leti havajima.
Da mi pravo po istini kažeš!
Je l’ nasilje što pišti đevojka?“                         3070
Ondar carski reče delibaša:
„Mik’ s’ otale, pjana jabandžijo!
Il’ si p’jano, ili si mahnito?
Vidim da si odviše azgino.
Miči konja, vuči kabanicu!                              3075
Nemo’ više pričat besposlicu!
Odmah moreš izgubiti glavu!
Vidim da si soja gosposkoga,
Iz nekaka roda visokoga.
Da ne kahrim tvoju staru majku,                                 3080
Da ne kuka do vijeka na me!
Ja sam, bolan, u kapiji carskoj.
Kad mi nešto stari zapovidi,
‚Ovo stvori, a ovo učini!’,
Emer njemu poslušati moram,                         3085
Da ne gubim i platu i glavu.
Ondar ko bi mene pretvorijo
I pred tijem susret učinijo,
Ja bih njemu glavu pogubijo!“
U to Osman stiže na zekanu,                          3090
Pa obadva pita serhatlije:
„Šta je vama, Bog bijo sa vama!“
Carski ‘vako kaže delibaša:
„Hajt’ otale, dvije čarkadžije,
Vi ste naki razbojnici carski!                           3095
Nemojte me ljutit z delijama,
Da ne sečem jal’ vas vežem žive!“
Kad Osmanu oči utekoše,
Kad pogleda sivoga sokola,
Mehimeda hadžije Smajila,                             3100
Obadvije oči Mehmedove
Krvi su se pune natočile,
A na glavi kosa jastrebova
Nastrhnula ispod čelenaka,
Ka na vuka prosenca meseca;                         3105
Junačko mu srce zadrhtalo,
Na prsi mu toke zakleptale,
Desnu ruku na silah pružijo,
Pa je š njome sablju prihvatijo.
Al’ se malo straši od Osmana,                         3110
Pa se boji, postupiti neće
Ta bajraktar kako Mehmed hoće,
Pa ne znade koje jade hoće,
Osman soko što ga niđe nema;
Od tog momka izdavanja nema.                                 3115
Pa ovako besedi Mehmedu:
„Mehmed-aga, adžamijo luda,
Šta okrećeš oči na Osmana?
Il’ ne smiješ, il’ mi ne veruješ,
Da udariš dušmanina tvoga?                           3120
Za čem me je opravijo babo,
Tvoj hadžija beg alajbeg stari,
No da bidem tebe od pomoći,
Na svakome mestu tijesnome?
Biraj, bolan, Hadžiću Mehmede!                                3125
Al’ se voliš borit z delijama,
Boriti se s pedeset delija,
Ili samim delibašom carskim?“
Kad je soko reči razumijo,
Ka svetlica i grom iz oblaka,                           3130
Kleče ruka, poleće gadarka,
Z delibaše polećela glava.
Mrtav pade, a alat mu stade.
Okrenu se Hadžiću Mehmede,
Pa pogleda šta bi od Osmana.                         3135
U grozd puče pedeset šešana
Na njegova Osman-bajraktara.
Što je fajda što ga puške biju?
Puške neće učiniti kvara.
Dim popade, Osmana nestade,                                   3140
Puče u njih ka nebeska munja,
Sa posjeklom s kuka gadarkinjom.
Vidoše ga murtatbaše carske,
Đe na njega puške ne hoćahu,
Ni sa kuke oštre gadarkinje.                            3145
Na muku se Mehmed udarijo.
Niti smije ostavit kočije,
Nit pod njima vitke bedevije.
Pobeći će, odnijet đevojku.
Od boja se šturne uplašile,                              3150
Pa bi reko da su poviljene,
Da bi čavlom oblak dofatile.
A delije pleći obrnuše.
Dok bi majka podojila sina,
Dvajes i pet razminulo glava,                          3155
Dvades i pet svuža razbežalo,
Ka bijele ovce od vukova.
Viđe Mehmed, podiže se tama,
Šta no Osman od delija radi.
Viđe Mehmed nije za potrebu                         3160
Pomagati zmaju ognjenome,
Pa prileće dečko do kočije,
Pa posluša šta u piski priča,
Šta li priča kako l’ narijeca,
Tanko grlo, teke devojačko.                            3165
Prvu riječ cura govoraše:
„Lijep dinu, moja rano ljuta!
A imanu, srce izvađeno,
Turska vero, jadi dovijeka!
Hej, Budimu vatrom izgorijo,                         3170
A vezira cigan pogubijo!
Sve glavare što su kod vezira,
Dunavska hi voda podavila
Ka i šta je vezir učinijo
Od mog baba Zajim Ali-bega,                        3170
I stotinu zata budimskije!“
Kad je Hadžić curu razumijo,
Šta govori u plaču đevojka,
Gazijsko ga srce zaboljelo.
Sa dorata žežen mizdrak primi,                                   3180
Te prekide gajtan na kočije.
Čoha pade, kočija ostade.
Kad ugleda belogorsku vilu,
U kočije curu porušenu.
Kolika je kosa na đevojci,                               3185
Koliko je cura odgojila,
S rusom se je kosom opasala,
Teke z desne strane očupala.
Od veliki’ njezinije’ jada.
Kakvo beše na devojku lice?                          3190
Baš ka ono gruda od snijega.
Tek od njehni’ velikije’ jada,
Niz obraz je kožu poderala,
Vrane svoje oči zatvorila.
Vako Mehmed kad viđe đevojku,                   3195
Od njezina lica bijeloga,
Od njezine kose rasčešljane,
Mehmeda je pamet zanijela,
Pa pomisli na srdašcu svome:
„Fala Bogu, je l’ ovo istina,                             3200
Da ovaku more rodit majka?
Od kojeg je soja i odžaka?“
Pa ovako Mehmed besjedijo:
„O đevojko, moje oči drage,
Zlato moje, ne bud’ neveselo!                         3205
Nemoj kuka, zarar ti je dinu,
Ni plakati, da te boli glava!
Bog će dertu derman učineti.
Kaži mene,živa bila majci,
Ko je tebe zulum učinijo,                                3210
Ko je tebe srce porobijo,
I kom te je bijo opravijo?
Kaži mene ka i srcu svome!“
A đevojka od jada velika
Hesapljaše da je zapituju                                 3215
Il’ delije ili delibaša,
Pa ovako besjedila mlada:
„Sikter otlen, izdajice carska!
Bog vi dao, izgubili glavu,
Ka i što ste tursku veru tvrdu!                                    3220
Mučite se da je potomite;
Bog vam dao, a on vas topijo!“
Mehmed reče lijepoj đevojci:
„Nemoj kleti, lijepa devojka!
Ovo nije z Budima delija,                               3225
Srce moje, no sam jabandžija.
Sreo sam te za Bož’om pomoćom,
I sa zlatnom rukom Osmanovom.
Srijo sam te i obranijo te.
Još danas se zarobiti nećeš,                             3230
Pa po danas, kako Bog da jaki.
Vidijo sam đe s’ od soja dobra,
I u tvome stasu gospoštinja,
Iz bijelog lica ljubavština.
Ja ne želim ništa na svijetu,                             3235
Bez da vidim dvije oči tvoje,
Il’ su vrane, il’, đevojko, plave,
Pa da umrem ništa žalit neću.“
Kad đevojka razabra eglenu,
Kad otvori dvije oče klete,                             3240
Preko srca prekide Mehmeda,
Ka i sablja što je od zehera.
Taka mu se dopade đevojka,
Taka mu je sreća donijela.
Pa ovako besedi đevojci:                                 3245
„Srce moje, kojega si baba?
Gledaj dobro mene na doratu!
I, đevojko, kako ti je ime?“
Kad je čula lijepa devojka,
Smotrila ga i ogledala ga,                                3250
Ogledala i begenisala,
I namah ga srcom sevdisala.
Š njim je sva zla svoja zaturila.
Serbez š njime stade govoriti.
„Srce moje, zmajče na doratu,                        3255
Srce moje, ako j’ i sramota!
Ja sam Fata Zajim Ali-bega,
Najboljega soja i odžaka;
Najstariji odžak u Budimu.
Od nas se je Budim osnovao.                         3260
Življenje je u Budimu bilo,
Što ga niđe u svijetu nije;
Nit je take bogaštinje bilo,
Bogaštinje, pa ni gospoštinje,
Ni takije aga ni begova,                                              3265
Ni takije njihnije atova.
Ni boljije dvora visokije,
Niti više svite i prostirke.
Đe je sreća tu je i nesreća.
Sad je, srce, petnesta godina,                          3270
Od sultana sitan ferman dođe,
Na mog baba Zajim Ali-bega.
Ja sam bila od godine dana.
‚Zajim-beže, careva čelenko!
Dobro ste mi Budim održali                           3275
Od dušmana, bez moje pomoći.
Sad u Boga jaku nadu imam,
Spremam vama uštugli vezira,
Najboljega iz mog mabejina,
I sa š njime pašu janjičara,                               3280
Vojske š njime pedeset hiljada,
I pedeset carskije topova,
Da moj vezir s vama raspolaže,
I da vama zadovoljstva daje,
Ko je begler, za njega čelenke,                                    3285
Ko je aga, careve zerdave;
Ostalijem niz prsi nišane.
A paša će raspolagat vojskom,
I štititi Budim i Krajinu,
I čuvat je od din-dušmanina,                          3290
Pod upravom mojega vezira.‛“
To zborući, reče Mehimedu:
„Srce moje, više zborit neću,
No ti mene, moje srce, kaži:
Kaži mi se ko si i kako si,                                            3295
Či si sinak, kako ti je ime,
Kakav ti je odžak i kabila?
Jesi l’ ženjen il’ si sad pošao
Neđe curu prema sebe tražit?“
Mehmed vako besjedijo Fati:                          3300
„Srce moje, Zajimova Fato,
Ja tvoj odžak i tvojega baba,
Sve ja znadem, pričo mi je babo
Isto tako ka ti sade, Fato.
No ja ne znam ho’ l’ ti znati, mlada,                3305
Kakav mi je odžak i kabila,
I kojeg sam soja i plemena,
Jer si ženska u kafazu rasla,
Da upitaš baba Ali-bega,
Kud’ s’ odžaci, a kud’ je gospoda,                  3310
Ko je sina rodijo kakvoga,
I koji je bolji od kojega.
Ama, Fato, čare ne imade,
Ja ću tebe po istini pričat.
Ako s’, Fato, čula i od koga                            3315
Za široku Bosnu ponositu.
Bosna naša, carska krila zlatna.
Krajina je Bosni ključanica,
I tvrda je carska uzdanica.
Ja sam, srce, sa carske Krajine,                                   3320
Sa Krajine iz šeher Kanidže.
Ako s’ čula, lijepa Fatima,
Iz Kanidže Smajil-alajbega.
Ja sam, Fato, Hažiću Mehmede,
Mijo sinak Smajil-alajbega,                             3325
A sinovac Cifrića Hasana.
Fato, srce, na naše je dvore
Alajbegstvo davno i predavno,
Taman četres i sedam godina,
Pod fermanom i ulefom carskom.                   3330
Zna i sultan za mojega baba.
Pa, Fatima, ako j’ i sramota,
Zna ga ćesar s nekolika kralja.
Babo mi se tri puta ženijo,
Babo triput, a adžo četiri.                               3335
Babo z dvije, adžo sa svakojom,
Nemadoše od srce evlada,
Ni muškoga ni devojačkoga.
S ovom trećom mene imo babo,
Mene jednog, više nikakoga,                          3340
Niti više šćeri ni sinova.
Ja sam jedan među oba starca.
Obadva su dobro ostareli.
Ostareli, mejdan ostavili,
A u Boga mene iščekali.                                             3345
Sad u Budim mene opravili,
Da ta mandat s moga baba prođe,
I s amidže Cifrić Hasan-age,
Pod emerom sjajnog Sulejmana,
Pod pečatom našeg prijatelja,                         3350
Prijatelja uštugli vezira.“
Kad to čula Zajimova Fata,
Koliku je vrisku učinela,
Ljuta vriska ode ka oblacima!
„Zvezdo zlatna Hadžiću Mehmede!               3355
Kakog vašeg prijatelja kažeš!
A pitaš me, znam li štogod za te,
Za te, srce, i tvojega baba!
Kad sam bila od osam godina,
Te sam turski mejtef naučila,                          3360
Pa me babo u kafaz turijo.
Ta je kafas pola od sedefa.
More, srećo, u sudbini doći,
Pa ga viđet, da ti ne kazujem.
Al’ kud’ s’ poš’o, viđeti ga nećeš,                                3365
Sad ćeš stopit od vezira glavu!
A ti, srce, da ti kaže Fata
Toga vašeg, zlato, prijatelja;
On je gotov Budim izgubiti,
I dati ga u ruke Madžaru.                               3370
Kad je onda ferman doletijo,
Što ti pređe pričah za vezira,
Đe ga sultan sa Stambola sprema,
Da nas od zla brani svakojega,
I sa š njime pašu janjičara,                               3375
S vojskom carskom i sa topovima,
Da zaštite Budim i Krajinu,
I čuvaju od din-dušmanina,
Moj je babo ferman preučijo,
Budimske je skupijo begove,                          3380
Age carske što su pod berate,
Tamam, Meho, stotinu junaka,
Srce moje, aga i begova,
Koji kalpak nosi i čelenke,
Na atove zlaćene rahtove,                               3385
Te su sile konje opremile.
Povedoše četir muderiza,
Četirista softi iz medresa,
Svakojemu musaf pod pazuha,
Na dva dana od grada Budima,                                  3390
Čak su dotle susreli vezira,
Sreli su ga, hožđeldije dali.
Dovu četri uče muderiza,
Oni dovu, a sve softe: ‚Amin!’
I sve age i begovi carski,                                             3395
I još kod njih ko se pridesijo,
S pašom otud došli do Budima.
Za dva dana, i to sa dovama,
Boga mole za toga vezira,
Sa pomoćom Boga Velikoga,                         3400
I nusretom cara čestitoga,
Da s hajirom u Budimu dođe,
I sa srećom ka što volu Turci.
Dovedoše u sadat vezira,
U dvorove đe će carovati.                               3405
Dvor cijeli svilom prestriješe,
Ćoškove mu čohom okitiše,
Mehimede, đe je vezir sijo,
Pod njime su turili serdžadu,
Po svoj svili izvezenu zlatom,                         3410
Zlatnijem ga ćurkom prigrnuli.
Odmaro se cijeli mesec dana.
Svako jutro po četiri hatma,
Iz Kur’ana dove pred vezira,
Da hajirli u Budimu sudi.                                3415
Pa se medžlis poče sakupljati.
Cijel mesec i godinu dana
Prvijenci od Budima grada,
Dohodili paši na viđenje,
I čestite paši holđedije,                                               3420
Sve davali, š njim se poznavali.
Sve hi vezir pita za imena,
Za imena i jaka plemena,
Ko je koji odžak i kako je,
Kako mu je srce kahrimansko,                                    3425
Dok je svakom srca razvidijo,
Koji dobro tursku veru čuva,
One druge i take i take,
Što je moglo znati i doznati,
Što će ka on u Budimu sudit,                         3430
Onake je u medžlis turijo.
Ona’ paša što je janjičarski,
Emer uzo od cara svojega,
S vojskom ništa radit da ne smije,
Bez što vezir rekne iz Budima.                                   3435
Kad je dvorac u kuvet turijo,
Sve što hoće da more čineti.
Budim cijel u gradu jednome,
Ta je tvrđa na tom gradu kletu,
Što je take u svijetu nema.                              3440
Na gradu je na svaku kapiju,
Đe s’ ulazi i đe se izlazi,
Na svaku je dvorac načinijo,
I u njega metno janičare,
I njihove vojne komandare.                            3445
Ovako him zakreč učinijo:
’Ni po noći ni po bl’jelu danu,
Iz Budima ni na koju stranu,
Da nit more kogođ uljeć amo,
Ni da more kogođ izljeć tamo,                                    3450
Što ga straže pretarašit neće,
Da ne nosi uza sebe pisma,
Ili pisma ili mahzar kakav,
Pod pulima i pod muhurima.’
Kada tako rapta udarijo,                                             3455
Ondar pred dvor čardak načinijo,
Na kapiju čardak od dželata,
I nad njima dželatbašu crna.
Oštre mače držu u rukama,
Glave su him ka i ćumur crne,                         3460
Glave crne, a bijeli zubi,
Da hi neko usred dana vidi,
Na njiha su sahtijan-haljine,
Od njih bi ga fatala groznica,
Bog zna Jedan, ne bi prebolijo.                                   3465
Dželatbaši vezir naručijo:
’Kogođ šćedne k mene u sadate,
Uzmite mu ime i prezime,
Pitajte ga šta će kod vezira!
Ako šćene sa nekakom davom,                                   3470
Da se žali da je zulum težak,
Posec’te hi, ne dovodite hi!
Kako karakšam mrki dođe,
Hujdurisa’ pedeset sejmena,
Po noći hi baca’ u Dunavo,                             3475
Nek hi ribe jedu iz Dunava!
Oni drugi što će k mene poći,
Pitajte ga ko je i kako je.
Ako rekne: ’Hoću kod vezira ,
Da konušmu sa vezirom gradim,’                   3480
Svežite ga, u zindan bacite!’
One treće, što s dvora ne kreće!
Onda, srećo, dušo Mehmed-beže,
Što smo tako njega sačekali,
S hajir-dovom u Budim doveli,                                  3485
Ta nam dova u kabul ne bila.
On ne dođe u Budim hajirli,
No zlom srećom na njega se našla.
Kad je treća godinica bila,
Dragi Meho, da ti Fata kaže,                          3490
Sto pedeset kahrimana carskih,
Koji vatan od dušmana brane,
Glave daju, vatan ne puštaju,
Pedeset hi turi pod dželata.
Niko ne zna kud se đeše mrtvi.                                   3495
Pedeset him savezao ruke,
O grlo him kamen obesijo,
Svezane hi bači u Dunavo,
Na muke him duše ispadoše.
A pedeset z dvora pokupijo,                           3500
Sve po noći iz dušeka svoga.
Po noći hi surgun učinijo,
Pro svijeta u gradu Bagdatu,
Kako nikad kuće viđet neće.
Ja sam tadar, bezbahtnica bila,                                    3505
Srce Meho, od ljeta četiri,
Kad je sve te jade učinijo.
Baba mi je sura zapanula,
Baba moga Zajim Ali-bega,
I njega je u Bagdat spremijo.                          3510
Mehimede, moje srce drago,
Kad to viđe moja mila majka,
Što je bilo u gradu Budimu –
Odžakzade u gradu Budimu,
Odžakzade koji vatan brane,                          3515
Dok nestade više nijednoga;
Kad je cijel Budim opazijo,
Đe se jadi nemereni grade –
Sve umuča ka da nema usta,
Ni pameti, ni jezika svoga.                              3520
Hanke naše smakle burundžuke,
I harirli sa glava čatkije,
I sa grla biser i merdžane,
U crne se krpe zamotaše,
A na đovde anterije crne,                                3525
Odvrh glave do zelene trave.
Moja majka u dobru ostala.
Da ti pričam, pričati ti neću.
Mlada bila bez kaka poroda,
Samo mene jedinu imala.                                3530
Ukrila me u devet odaja,
Krijući me mejtef naučila.
Krijući sam, srce, kukavica,
Oči moje, u dvorac porasla.
Mljela jesam, ja i moja majka,                         3535
Murtat ništa za me znati neće.
A ja ne znam, tako svijet priča.
Da je Bog d’o da sam bila sl’jepa,
Nego što sam odviše lijepa,
Faljenje me diglo pro Budima,                                    3540
’Što je Fata Zajim Ali-bega,
Što je take ni u carske dvore,
Sultanije take carske nema!’
Ta me fala takla do vezira.
Murtat silan sevdah ufatijo,                            3545
Pa opravi svoje Budimlije,
Što ka i on u Budimu sude,
Iska mene u moje matere,
Srce moje, da mu budem ljuba.
Kad smo čule ja i moja majka,                                    3550
Prosce sam mu rezil učinila,
Nešto i ja, a više matera.
Da ja moje dadnem belo lice,
Za mojega dušmanina, Meho,
Koji mi je kuću zatvorijo,                                3555
Koji mi je surisao baba,
Koji mi je uzo imovinu,
Hane uzo, oduzo dućane,
Nit ćeš viđet, niti mogu kazat.
Ima jedna pljaca u Budimu,                            3560
S obadvije strane od sokaka;
Tamam ravan čejrek od sahata,
Kule dobre, pa dvorovi dobri,
Pa dućani i šareni hani.
Srce Meho, to je naše bilo.                              3565
Oduzo ga vezir preda sebe,
Te se njemu andaluci daju.
Što je selo u polje Budimsko,
Srce moje, kod vode Dunava,
To je selo stotina kmetova,                             3570
Od stotine ima tri stotine;
To je, srce, silna imovina,
Čitluk jedan ka četiri druga.
I to nam je uzo murtatbaša.
Te ga sada Vezir-polje viču.                            3575
Kad mu vrnu’ prosce bez jagluka,
I ne uzeh prsten dušmanina,
Juče me je, srce, porobijo.
A jutros me do Bogdana sprema,
Moju vjeru da da za nevjeru,                          3580
Moju mlados da zacrni crnu,
Da zacrni u Kara Bogdanu.
Ti, Mehmede, moje srce drago,
Kažuješ mi – imaš prijatelja.
Srce moje i dušice draga,                                3585
Izrad Boga i ako ga znadeš,
Te veruješ đe je Jedan kadar,
Natrag bježi odkud si došao.
Sad će tvoja mlados poginuti.
Neka vraga, a neka mandata!“                                    3590
No Mehimed sokolova sina,
Evo vako Fati besjedaše:
„Čisto zlato, Zajimova Fato,
Dobra li si i lijepa li si!
Čini mi se tebe gledajući                                             3595
Da si malo lakrdije lude.
A zar bi me povratila, Fato?
C’jela Bosna čula i Krajina,
I, Fatimo, sva Unđurovina,
I na to su šemluk učineli,                                3600
Đe sam pošo u Budimu gradu,
Da na sebe turim alajbegstvo.
Babo stari Hadži Smajil-aga,
On je za to jedva iščekao,
I hesapi, rodijo je sina.                                                3605
No, Fatima Zajim Ali-bega,
Što zborismo, Na čem ostadosmo?
Viđe li me, begenisa li me?
Bi l’ m’ uzela da mi bideš ljuba?
Ja te volim i primam te, Fato,                          3610
Ne, Fatima, da me uzmeš mlada
Đe se ova’ slučaj dogodijo;
No kad bi mi lice poklonila,
Da od toga nije ništa bilo,
No da ti je na dvorove babo,                          3615
Zajim-beže i sva dobra vaša.“
A Fatima reče Mehmed-begu:
„Moj Mehmede, moj dragi kamene!
U dvorove kad sam s majkom bila,
I na nas je žalos udarila.                                              3620
Puno puta rekla mi je majka:
’Ej, Fatima, rodih te lijepu,
U crne te nivim ponošaje.
Ja sam mljela da te nivim z babom,
Tvojim babom, carskim alajbegom,                 3625
I u dvoru i svakome dobru,
Da te nivim dokle stigneš mlada,
Da te dadnem za dobroga sina,
Za Mehmeda Smajil-alajbega.
Baš bi bila vila za sokola,                                3630
Našo bi se odžak spram odžaka.’
Mehimede, srce izvađeno!
A ti pitaš znam li za te, ko si ,
Srce moje, ko si i kako si,
A vidim ti tvoje gazaluke,                               3635
Vidim tvoje srce gazalijsko,
Vidim tvoje oči sokolove,
Ispod oči oblik zaljubljeni.
Kunem ti se, lagati te neću.
Da umirem tamam sedam puta –                    3640
Teško li je jednom umrijeti! –
Kad bi’ mogla mrijet pa živeti,
Ja bih mrla pa opet živela,
Osmom za te vijernica bila.
Al’ ovako nema selameta.                               3645
Kad sam čula tvoje lakrdije,
Da se natrag sada vratit nećeš,
Što nej tamo otić kod vezira,
Od mene ti uzimanja nema,
Za mene ti pominjanja nema.                          3650
Ja sad vidim đe ću zapanuti;
No te molim i čizme ti ljubim,
Bog ti vera tvrđa od kamena,
Jal’ me kolji, jal’ mi handžar dadi,
Da ukinem moju mlados crnu,                                    3655
Ne rad samog moga zarobljenja,
No rad’ tvoje, Meho, pogibije,
Da ne čujem jal’ vidim s očima,
Taka mlados da je poništena,
Ni mrtva te pregoreti neću.“                           3660
Pa joj klete suze poleteše,
Sa očiju niz bijelo lice,
Baš ko biser niz bijelo platno.
Mehmed vako besedijo Fati:
„E, Fatima, baš si adžamija!                            3665
Strašno li vas vezir uplašijo,
Ciganska ga sablja pogubila!
Ako Bog da, Zajimova Fato,
Mlogo vreme zatrajati neće,
Vezir će se dati na sudiju,                               3670
Na sudiju pred Oraškog Tala.
Tale će mu nahodit dželata,
Čim će njemu odkljuvati glavu,
Da mu više jada dadne crna.
No, Fatima, mlogo očamasmo,                                   3675
Osman će se na nas naljutiti.
Delije je porušijo carske,
Pofatao bedevije šamske,
Povezo hi za tvoje kočije,
Pa on emer čeka starijega.                               3680
Štogoj rečem, on će postupiti.
Hoćeš, Fato, pružit desnu ruku,
Da te za se turim na dorata,
Da ti bedre turim u terćije,
A bijele noge na ‘zenđije,                                3685
Da me grliš, Fato, sa rukama,
Preko pasa i pro srca moga,
A ja ću te pokrit kabanicom,
Koja mi je vrh cijelog zlata,
Te me sunca i od kiše čuva,                            3690
Da te vodim tvojoj miloj majci,
Da je opet ka kadunu pitam,
Je li razi, hoće l’ mi te dati,
I hoće li mene zetom zvati.
Osmanu ću reći bajraktaru.“                            3695
Sad Fatima Mehu besedila:
„O Mehmede, srce iz njedara!
Ja ti neću jednu ruku dati,
No ti evo, dušo, obadvije!
Al’ nijedna trebovat ti neće,                            3700
Srce moje, ni tvoja ni moja.“
„Haj, Fatima, ne bid’ adžamija!
Nije, Fato, ka što je rečeno,
No što bide od Boga suđeno.“
Pa Fatimu bači na dorata,                               3705
Fata njemu oko srca ruke.
Mehmed-beg je pokri kabanicom,
Pa joj bedre turi u terćije,
A bijele noge u ‘zendije,
Pa zavika sa konja dorata:                               3710
„Bajraktare, naša krila zlatna,
Ja isprosih za sebe devojku,
Ako bude od Boga sudbina,
I ako joj bide razi majka,
No je odnjeh na dorata moga,                         3715
Jer ću brže, brate, ako Bog da,
Do Budima odnijet Fatimu.
Ti, Osmane, okreni kočije,
I poćeraj vitke bedevije,
Te priveži njima za kočije,                               3720
Štono si hi uzo u delija!
Jaši zečka, a ćeraj kočije!
Brzo dođi, moje desno krilo,
Brzo dođi, nemoj začamati!“
Pa okrenu na dizgin dorata.                            3725
Ode poljem ka Budimu gradu,
Ka zvijezda preko vedra neba.
Odmah dorat polje preletijo.
Koliko se kleti uhranijo,
Ne znavaše što dvoje nosaše.                          3730
Odmah gradu na kapiju dođe.
Kad zagazi pljacom pro Budima,
Budim šeher golem bez karara.
Mehmed nije prije dolazijo,
Ne zna Mehmed kud će okrenuti.                   3735
Pro ramena ispod kabanice,
Potihačko upita Fatimu:
„Fato moja,i srce i dušo!
Prij’ u Budim nisam salazijo.
Ne znam kud ću dora okrenuti,                                  3740
Ni kod tvoga pogoditi dvora.“
„Mehimede, moje oči drage,
Udri z desna pljacom na lijevo,
Otlen nikud pobrkati nemaš.
Pljaca ima za pola sahata.                                3745
Niko pljacu prije proć ne more,
Nikad prije od pole sahata.
Gledajući tvojega krilaša,
Dorat čejrek ostaviti neće.
Molim tebe kao gospodara,                             3750
Nemoj gledat u grivu doratu,
No na dvije okreći se strane!
Štogođ vidiš dvora svakojaka,
Na obije strane od sokaka,
To je ona moja babovina,                                3755
Što je tebe kod kočija priča’,
Svi ti hani, pa svi ti dućani,
Što sad murtat vezir njima sudi.“
Meho čatal diže na krilaša.
Fala Bogu na svemu ti fala!                            3760
Čavle baca na mermere klete,
Iz mermera živa vatra seva.
Kogoj viđe sa strane Mešina,
Jedno drugom u Budimu viče:
„Od kako se Budim zakopao,                         3765
Vaka sila nije dolazila,
Ni ovaki krilati dorane,
Ni ovaki zlatan majdandžija!
Blago majci što ga je rodila,
Onoj sestri što se kune š njime,                                   3770
Blago ljubi koja li ga ljubi,
Il’ ga ljubi ili će ga ljubit!“
Starci viču jedan kod drugoga:
„Mene ima stotina godina,
Viđao sam carskije ordija,                               3775
U ordije carski’ komandara,
Pa viđao paša i vezira,
Ovakoga ni snijo nijesam,
A kamoli da sam ga vidijo!“
Momak konja oćera dorata.                            3780
Sve gledaše što mu kaza Fata,
A mišljaše na srdašcu svome:
„Nij’ istina što je rekla Fata.
To je dosta za pola Budima.“
Evo Mehmed kraju i sokaku.                          3785
Fata vako reče Mehmed-agi:
„Srce moje, Hadžiću Mehmede,
Kada malo ponaprijed dođeš,
Udri z desna dora na lijevo,
Dok razmineš tri-četiri dvora,                         3790
I kapije š četiri avlije.
Pred avliju petu kada dođeš,
To ćeš znati da su naša vrata.
Lasno ti je poznati avliju.
Ta avlija od dva boja muška,                          3795
Od mermera tesanog kamena.
Svaki kamen babo oboijo,
Neke bele, a neke rumene,
Neke mavi, a neki su plavi,
Neki po tri boje najednome –                          3800
Već je tak’e u vas Budim nema.
Pokrivena tumbačinom žutom.
Na avliju halkali kapija.
Iznutra su vrata od čelika.
Druga vrata što su do sokaka,                         3805
Ta su vrata od sedefa sama,
Ta su vrata na ćemer svedena,
Liče vrata na rebra junačka.
Dvije halke što su na kapiji,
Obadvije od srebra slivene;                             3810
Dvije puljke više halke dvije,
I one su od srebra slivene.
Slika him je ka dojke ž đevojke.
Više vrata sivi soko spava,
A niže njeg zlatan gajtan sjaji;                        3815
Na gajtanu kuca medenica.
Ko goj hoće uljeć ili izići,
Soko pišti, kuca medenica,
Glas dodaje u babove dvore.“
Sve to sluša Hadžić Mehmedaga,                   3820
Pa sve misli da to vara Fata.
Tog bogatsva ni u cara nema.
U toj trki pred kapiju dođe.
Tome se je jadu začudijo,
Pa z dorata čalak podigao,                              3825
A sa vrata kanat odletijo,
A zakuca sitna medenica.
Više vrata sivi soko pisnu.
Kad je drugi kanat otvorijo,
Duvar debel od dva rastegljaja,                                  3830
A druga ga začeka kapija,
Cela vrata od čelika sama.
Pa pomisli na srcu svojemu:
„Istina je štono kaže Fata.“
Dok čelična otvorijo vrata,                              3835
Kad ućera u avliju dora.
Avlija je duga i široka,
Mermer ploča po njoj ponizana.
Naokrugo baš ko demirlija.
Svaka ploča mačkom prevezana.                    3840
Koliko se sjajaše avlija,
Ka i zimi ledi po vodama.
Kad pogleda sejir po avliji,
Tu ugleda vodu šedrvana,
I na njojzi dvanaes česama;                             3845
Svaka lula od suhoga zlata.
Pokraj česme sofa načinjena;
Na toj sofi prostrta halija,
Cipcijela zlatom izvezena.
Više sofe drvo bademovo.                              3850
Celu sofu i česmu begovu
Hlad držaše, i zima bijaše,
Ka da čovek sedi u planini.
Kad pogleda hadžijino d’jete,
Samu česmu i sofu begovu,                            3855
I na njojzi česme pozlaćene,
Zinet sofe i njejnu haliju,
Pa pomisli na srdašcu svome:
„Hej, moj babo Hadži Smajil-aga!
Mi kažemo ka što je istina,                              3860
U Kanidžu i oko Kanidže,
U našije trides buljubaštva,
To istina zgodnijega nema.
Jadni, babo, tvoji zengiluci!
Ti da prodaš tvoju imovinu,                            3865
Ne bi ovu spravijo avliju,
I u njojzi zinet učinijo.
U avliji i oko avlije.
Da sve pare i sve blago tvoje,
Da potrošiš iz riznice, babo,                            3870
Ne bi ovu česmu opremijo,
I begovu sofu okićenu.“
Koliko ga umi zaniješe
Kad pogleda u dvor Alibega?
Kletan beše od četiri boja,                              3875
A širok je ka i zadudžbina.
Šezdeset je u njemu odaja,
Svaka svojom bojom obojena,
Svaka svilnom svitom prestrvena.
Što su ćoški naokolo dvora,                            3880
Na ćoškove parmakluci sjajni,
Sve primorskom puljkom pokovani.
Nis parmake čohe na donluke.
Stube što su uz dvorove klete,
Cipcijele čohom pokovate,                              3885
Obgrađene čohom i kadifom.
Kad to viđe Hadžiću Mehmede,
U momka se pamet zanijela,
Pa u dvorac oči obečijo,
Baš ko tele u šarena vrata,                              3890
Ni s’ umije skinut sa dorata.
Ta’ je dvorac pod tenećom žutom,
Mesto šiljka šipka od alema;
Navrh šipke od zlata jabuka,
Koja vredi hiljade dukata.                              3895
Preko noći oko dvora sjaji,
Oko dvora po celoj avliji,
Te se vidi ka i usred dana.
Fata reče Hadžiću Mehmedu:
„Što to, srce, ne sjašeš z dorata,                                  3900
I sa sapi ne skineš đevojku?“
Mehmedu se dade poslušati,
Kad na dvoru, na najgornje boje,
Piska stoji Alibegovice.
Svaku svoju sobu preobila,                             3905
Od svog dvora želju oduzima,
Za noj dvije i dva dana bela,
U svaku je na dvoru odaju,
Potužila, bega pomenula,
I Fatimu adiđar đevojku.                                 3910
Ondar Hanka tekmil učinjela,
Navrh dvora na najgornje boje.
Ovu tužbu dala na dvorove:
„Tužni dvori Zajim-bega moga!
Kad sam došla za zata carskoga,                                3915
Ja sam mljela, uzela Zajima,
Ali-bega, carskog kahrimana,
Da na dvorac kukat neću mlada,
No pevati i danom i noćom,
A đečicu u naruč’e nosat,                                3920
Drugu begler davat u mejtefe,
Da će treća stizat za oružje.
Ali nije ka što sam mislila,
No žalosna dotekla sudbina,
Da ta dvorac bude bez nikoga.                                   3925
Da j’ od Boga, ne bih ni žalila,
No od silnog carskog murtatina,
Murtatina Budimskog vezira.
Kukavica liše moga dina.
Đe ostado’ bez nigde nikoga,                          3930
I mojega bega imovina
Da je kurva jede i đidija.
Šta je gazi-begler zaslužijo,
Te se ovo učinelo š njime,
Kud ne osta od bega muškoga,                                   3935
Crne sreće sina nikakoga?
Ni Fati mi seđet ne dadoše,
Mojoj Fati, mojoj sreći miloj.
Š njom sam celu žalos’ pokrivala,
I žalosnog moga gospodara.                           3940
Umrijeću, takog ni čut neću.
Fata mi je sve te jade crne
Pozledila, moje rane ljute,
Što je majka na zlato rodila,
U zlatan je povoj podnivila,                            3945
U zlatan je dušek ishranila,
Š njom lećela i svijet gledala.
Danas mi je vlasi porobiše,
U nezdravlje, carskog izdajice.
Izdalo ga ljeto i godina!                                              3950
Ciganska ga sablja pogubila!
Zlato moje ode u neznanstvo,
Da od Fate mloge jade grade.
Čemu će se, kukavica majka,
Sama, grdna, na dvor okretati?                                   3955
Dina mi se ni okretat neću!“
Pa rukama u džam udarila.
Oči svoje stade zavijati,
Da se slomi sa visokog dvora.
Hadžić Mehmed ne o’sjede dora,                   3960
No razume šta no hoće hanka.
Soko vika ka da jelen rika,
Sliježu se dvori i ćoškovi:
„O hanumo Alibegovice!
Šta je s tobom, Bog bijo sa tobom?                3965
Zar u Boga ne polažeš nadu,
No zavijaš tvoje oči crne,
Da izgubiš vjeru na pendžeru?
Bac’ čatkiju s tvojije očiju!
Strči dolje, prifati Fatimu!“                             3970
Kad to čula Zajimbegovica,
Pa promisli da je poluđela,
Već od Fate nadu izgubila.
Misli da je došla do Bogdana.
Pa pogleda hanka u avliju,                              3975
Kad ugleda sivoga sokola,
Kod visoka crnogriva dora,
Visok, tanak ka i gorska vila,
A na konju momak zmajoviti.
Momak skino divan kabanicu,                                    3980
Ukazo joj lice Fatimino,
Da bi prije uvjerovo majku,
Da j’ istina, da je to Fatima.
Driješaše pojas i kajasu,
Da sa sapi oturi đevojku,                                 3985
Da je s rukom spušti na avliju,
Ka i što je uzo is kočije.
Kad je hanka ugledala zmaja,
Đe je z dvije svoje ruke primi,
Te rastrije svoje oči crne,                                 3990
Baš da vidi je li to istina.
Dok rastrije dvije oči majka,
Ozdolj vika sa dorata Fata:
„Šta to radiš, Alibegovice?
Jesi l’ grdna pamet ištetila?                             3995
Sidi, strči, prifati dorata
I s dorata carevoga zata.
Za Fatimu, kako ti i drago!
Fata će se prifatiti sama.
Dok joj opet čatiše sudbina,                            4000
Zla sudbina našeg murtatina.“
Kad poleće Alibegovica,
Od brzine pade joj čatkija,
Zlatan čember s hanumine glave.
Niz dvorove strča gologlava,                          4005
Baš ko b’jela savrh bora vila.
Malo starša beše no Fatima,
Jera nije mlados proturila,
Za beglerom bez tri godinice,
Sal Fatimu od srca imala,                                4010
Pa ostala udovica mlada.
Pa zavika i „Blagoš!“ i „Šućur!“
Nit okrenu glavu na Fatimu,
Ni gaziju Hadžića Mehmeda,
No dorata grli oko vrata.                                 4015
Podiže mu čavle sve četiri,
Poljubi mu ploče sve četiri.
Ovako je doru besedila:
„Doro zlatni, i zlaćena krila!                           4020
Dobroga li nosiš gospodara!
Ne znam, doro, ko je ni kako je,
Bez Bog Jaki i svi bož’i sveci,
Bog ga čuv’o od zla svakojega!
Bog mu dugi vijek obrnuo,
Da doživi dobrijem spomenom,                                  4025
Ka i što je jedan spomen, doro,
Jedan spomen što ga svijet viče,
Is Krajine, iz šeher Kanidže,
Alajbega Hadži Smajil-age.
Svijet kaže, rodijo je sina,                               4030
Da je bolji mlogo od Smajila.
Ta’ mu spomen, molimo se Turci,
Da doživi ljeta i godina,
Sivi soko Smajil-alajbega.
I ja ove hajir-dove dajem,                               4035
Nesretnica srca žalosljiva.
Pehlivane, gospodaru tvome,
Koji mi je donijo Fatimu,
Odbranijo sile od dušmana,
Makar, makar ako dalje neće,                         4040
Barem od sad do karakšama.“
„Za dženetske tvoje hajir-dove,
Kod Boga ti u kabulu bile!
Dobre li mu hajir-dove daješ,
Ovom zmaju što je na avliju,                           4045
Da doživi ka Hadžić Mehmede,
Ponositi sinak alajbega!
Da se stignu oblje hajir-dove,
Na ovoga što je na doratu!
Primi zeta, a primi đevojku!                            4050
Majko moja, vidiš li ga zlatna,
Po čuvenju kako svijet priča,
E da majka ne rađa junaka,
Bez kaduna alajbegovica
Njezinoga Hadžića Mehmeda!                                   4055
Mlogo si mi puta rekla, majko,
’Dorasti mi, adiđar Fatima,
Da te dadnem za dobroga sina,
Za Mehmeda Smajil-alajbega!’
Tvoja dova a od Boga sreća,                           4060
Eto mene i tebe Mehmeda.
On je mene srijo na Muhaču.
Poslom svojim došo u Budimu.
I delije razrušijo carske.
Jedna sila što će sada doći,                             4065
Moja majko, što je š njime bila,
Dok bi majka podojila sina,
Dvajes i pet poseče delija,
Hadžin Mehmed – delibašu carskog.
Eto otud šikali kočije,                                     4070
Đe hi vuču šamske bedevije.
One druge, što su od delija,
Oduzete, s kočijom svezate,
Sada će hi Osman doćerati.“
Majka šćerku primi u naručje,                         4075
I Mehmeda sina hadžijina.
Posadila sina na sekiju,
Na sekiju i sofu begovu,
Oko vrata ruke zapučila,
Među oči crne poljubila,                                  4080
Iz oči ga suzom oparila,
Od radosti i od hasretluka,
Od žalosti što je došo amo,
Da izgubi u Budimu glavu,
Kad je taka djela učinijo:                                4085
„Što ne beža natrag u Kanidžu?
Ondar bi se oženijo Fatom,
Pa vidijo koga bi ljubijo,
I š čijeg se dvora oženijo,
A ovako, kuku mene grdnoj,                          4090
Mili sine, ni s Fatom ni s drugom,
Vet sa sabljom crne dželatine,
Po emeru murtata vezira.“
To mu reče, pa se baildisa.
Pade Hanka momku po kriocu,                                   4095
Kao da je bez duše ostala.
Tek Bog dao blizu šedrvana,
Svoju majku umila Fatima,
Umila je i vodom zalila.
Dok joj majka oči otvorila,                              4100
Opet k momku hudžum učinila:
„Srećo moja i tvojega baba,
Što dolazi s Fatom u Budimu,
Što ne beža š njome u Kanidžu?
Sad ćeš odmah izgubiti glavu!“                                  4105
Hadžić Mehmed govorijo Hanki:
„Što to radiš, Ismihan-kaduno?
Što si mi se tako uplašila
Od murtata budimskog vezira?
A mene je opravijo babo,                                4110
Da na sebe uzmem alajbegstvo,
Sa mog baba i amidže Hasa,
Jer s’ obadva ostarela, majko.
Pa me babo za života svoga,
On ne more dočekati, Hanko,                         4115
Da to begstvo na Mehmeda prođe.
Bi li ti to učinjela, Hanko,
Da me vrneš bez mandata k babu,
Da pocrnim obraz alajbegu,
Da pjevaju u kolo đevojke:                             4120
’Bak, Mehmeda Hadži Smajilova,
Đe ne smjede u Budimu sisti,
Da na sebe carski mandat primi.
Oduzima cure sa sokaka,
Niti znade ko su ni od kog su,                                    4125
Pa ne čeka da ga ženi babo,
Sa svatima i sa mehterima,
S ćemanima s tahterivanima,
Sa agama i sa begovima,
I s alajli carskim bajracima!’                            4130
Znaš, hanumo Alibegovice,
Šta bi rekli u Kajnidžu Turci,
Prema momu babu i amidži,
Da se naša kuća izrodila,
Da tu sina nema ni grdila.                               4135
Zar mi nije bolje poginuti,
No se rezil vrnut u Kanidžu?
Za blago se ne daje junaštvo,
Bez daje se za obraz svijetli.
No ovako da ti kažem, Hanko,                                   4140
Da je mene opravijo babo,
Da ne čamam, da se vrnem brzo.
Taka me je dosrela sudbina,
Bog mi dao, ja je odbranijo,
Begeniso i srcem sevdiso,                               4145
I kazo se tvojoj šćeri Fati,
Či sam sinak, i kojeg plemena.
’Ho’ l’ me uzet da mi bideš ljuba?
Ni’e što se slučaj dogodijo,
Nego da si u serbestvu svome,                                    4150
U najboljem kad je bijo babo.’
Fata mi je tak’u riječ dala,
Da je kabil sedam mrijet puta,
Sve umrijet pa opet oživjet,
Da bi tak’e smrti pregrcala,                             4155
I za mene vijernica bila.
Kolko za me ima hasret Fata,
Ja još više imam za Fatimu.
’Fato, i to: vodiću te majci,
Pa je pitat, je l’ ti razi majka.’                          4160
Ne velim ti, Alibegovice,
Da mi dadneš Fatu zbog vezira.
Kunem ti se i besu ti dajem,
U nad Boga i Božje pomoći,
A u zdravlje mojeg starog baba,                                 4165
Prijatelja – dosta babovije,
Bosna c’jela želi baba moga,
A Krajina i još više, Hanko.
Ako li je mene dati nećeš,
Ništa mene nije krivo, Hanko.                        4170
Udaji je, ne kri’ ni od koga,
Fatu tvoju za kog ti je drago!
Više ti je vezir dirat neće.“
A kad Hanka čula Zajimova,
Pa ovako reče Mehimedu,                               4175
„Mehimede, ka iz srca sine,
Znaš šta ti je kazala Fatima
Kod kočija? Sve je to istina.
Ja, tako mi turske vjere tvrde,
Radija bi’ viđet Fatu za te,                              4180
Nego, sine, za cara sultana,
Ili cara il’ njegovog sina,
Da u Stambol’ bide sultanija.
Eto ti je, čestita ti bila!
Tek se bojim, da Bog čuva jaki,                                  4185
Da ne vidim tvoje jade, sine.
To bi mene bilo preteženo,
Preteženo pa i pretegnuto.
Da ne vidim tvoju mlados’ bujnu,
Da ne bideš stapljen od vezira.“                                 4190
„Aj hanumo, ne bid’ adžamija!“
U to džaka stade sokacima.
Hanka kuka da l’ su pašalije,
Iz murtatskog dvora za Mehmeda.
Pašilija ni đavola nema,                                               4195
No kočije vuču bedevije,
I za njima druge povezate,
I ta alat delibaše carskog.
Na avliji vrata otvorena,
Osman ugna srebrene kočije,                          4200
I sa š njima redom bedevije.
U avliji Zajim Ali-bega,
Kletan podrum stoji od mermera,
Što je vazda u ta’ podrum bilo,
Na jaslima pedeset krilaša,                              4205
Njegovije na dvoru sejmena,
Što hi vazda na trošak držaše,
E, ta silni Zajim Ali-beže.
Mehmed skoči sa sofe begove,
Te zagrli bajraktara svoga.                              4210
A Fatima vadaše dorata,
Sa doratom prifati zekana,
Pa hi Fata po avliji voda.
Mehmed primi za ruke Osmana,
Na svoje ga mesto posadijo,                           4215
Pa otvori od podruma vrata,
Te uvede ata i kobile,
I ućera u podrum kočije,
Poveza hi za jasli mermerske.
Dok se Osman malo odmorijo,                                   4220
Mehmed natrag kod Osmana dođe.
Posjedaše jedan kraj drugoga,
A hanuma Alibegovica,
Polećela kao belogorka
Prema zeta, ako bude suđen,                           4225
I silnoga Osman-bajraktara.
Šećerli him šerbet donijela,
Pa Mehmedu reče hadžijinu:
„Moj Mehmede, moj bijel svijetu!
Sramota je sedet na avliju.                              4230
Hajdemote na dvor Ali-bega,
da sednete, da se odmorite!
Bog je dao svašta na svijetu.
Ima svakog i jela i piva,
Za pred dušu Zajim Ali-bega,                         4235
A za zdravlje tvoje i Fatino.“
Mehmedbeg joj reče lakrdiju:
„Fala, Hanko Alibegovice!“
Još ni pola nije dana bilo.
„Svaki pos’o mogu učiniti.                              4240
Ako Bog da, Alibegovice,
Sad s Osmanom idem pred vezira
Da potvrdim alajbegstvo na se.
Kad se otud od vezira vrnem,
Valja tražit carevu mehćemu,                          4245
I u njojzi haćim-efendiju,
Da za sebe privenčam Fatimu,
Nićahnamu da ponesem babu.“
Kad je čula Alibegovica,
Uzdisaše sa srca svojega,                                4250
Oči joj se suza napuniše.
„Srećo moja, moj Mehmede sine,
Ja znam što je tvoja nićahnama –
Nićahnama sablja od dželata!
Kako ću te, sine, pregoreti?“                           4255
Pa s’ u njojzi baildisa duša.
Oni znali dok je ispravili.
Ovako joj Mehmed govorijo:
„Čuješ, Hanko Alibegovice,
Baš sad vidim đe si poludela!                         4260
Bog ti vera, najkraće riječi,
Doklen odem i otud se vrnem,
Ako tvoje vidim kvasno lice,
Ni ću tebe na dvor zanoćiti,
Ni ću tvoju uzeti Fatimu!                                4265
Znaš li jadna, jesi li mahnita,
Ja ti pričah alajbega moga,
Kako se š njim ponosi Krajina.
Kunem ti se Bogom Milosnijem,
Veruj mene, neće mlogo proći,                                   4270
Ja ću otić’ u konak veziru,
I vezir me dočekati fino,
dočekati, pa me zagrliti,
I pod desnu ruku poturiti,
Ustavljat me, gosta gostovati,                         4275
I odma’ mi mandat potvrditi.
O razbojstvu ništa zborit neće,
Nit me pitat, niti biće smjeti.
Ja se tebe kunem kao majci,
Da mi štogod šćene zatrakovat,                                  4280
Ja’ sa kime tajno sašaptavat,
Ja li koga opazim dželata,
Da me štogoj na kapiju pita,
Ja li mene, jal’ Osmana moga,
Bog će viđet, a čuti Krajina,                           4285
Ako Bog da, šta će Mehmed radit,
Od vezira i od Budimlija,
I njegovi’ redom kapilija!
Prvom paši pogubiću glavu,
U nad Boga, drugom svakojemu,                   4290
Dvorac ću mu krvljom obojiti!
Ko goj šćede od mene bežati,
Kamen crni, nikad pobeć neće,
Jer će Osman biti na avliji,
Konje držat, a mene čekati,                            4295
Pa kad čuje šta ja u dvor gradim,
Da je u dvor njegov mio babo,
Kod vezira ka ostali ljudi,
Za me bi ga Osman pogubijo!“
Pa skočiše sivi sokolovi,                                              4300
A vilene konje posjedoše,
Sokacima ka dva zmaja zlatna,
Na dva ata, obadva krilata.
Šta him konji po Budimu rade?
Kudar konjske čavle udarahu,                        4305
Podizahu ploče mermerove,
Sa sokaka u dućane skaču,
Velik su him zijan učineli,
Trgovcima i dućandžijama.
Vas je Budim na sejir skočijo,                         4310
Te te momke gleda zmajovite,
I pod njima konje krilovite.
Priješli su Budim serhatlije.
Baš na kraju od šeher Budima,
Na kraju se dvorac pridesijo,                          4315
Đeno vezir od Budima sudi.
Sve to vezir beše razumijo,
Koja li je sila udarila
Na kočije i delije carske,
Razbili hi, hašer učineli,                                   4320
Tolike him pogubili glave,
Oteli him bedevije šamske,
I vrnuli s kočijama Fatu,
S kočijama i s bedevijama.
Pito vezir svoje kapilije:                                              4325
„Biste l’ mogli znati ko su bili,
Ko su bili te su udarili,
I moj emer pod noge turili?“
Kazale su njemu kapilije:
„Mi hi, čestit, ne znamo, vezire.                                  4330
Njih u Budim ni oko Budima,
Nit hi ima, nit hi poznajemo.
Moremo ti kazati, vezire,
Jedna sila što je na doratu,
Pašo, brade i mustaća nema.                           4335
Za ljepotu i gosposko lice,
To ti niko opisat ne more.
Ne moremo reć ni verovati,
Da je njega obrodila majka,
No od Boga poslanjština naka.                                   4340
Ona’ drugi što je na zekana,
Da ti nešto za njega pričamo,
Koja li je sila i divota.
Strašno ga je viđet naprema se,
A kamoli kom se biti š njime!“                                    4345
Ondar se je vezir osjetijo.
On je reko: „Mene su poznati!
To su silni momci Unđurovci.
Ta’ je momak, ta bijela vila,
Na doratu, Hadžiću Mehmede,                                  4350
Mijo sinak Smajil-alajbega,
Ljute guje od mene starijeg,
Starijega i ponosnijega.
Dok je Hadži Smajil u Krajinu,
I brat njegov Cifrić Hasan-aga,                                   4355
Osobito Hadžić Mehmed-aga,
Bosna zaval nikad naći neće.
Car hi voli od nas svije’ redom,
Od svih paša i redom vezira.
To je pošo Smajilagić Meho,                           4360
K mene ga je opravijo babo,
Da preuzme z baba alajbegstvo,
Da mu šaren mandat ja potvrdim.
Pazite se za svoju nesreću,
Da mu kogod kakvu riječ reče,                                   4365
Ja li njemu, jal’ jedan drugome,
Da nas svije ne razmine glava,
Jer s tom kućom nema ratovanja
Kako dođe Hadžiću Mehmede,
Ja ću njega ićram učinjeti.                               4370
On će mojoj ruci polećeti,
Rad ićrama i carskog fermana,
Đe je carski tura-ferman na me.
Ja mu ruku ne dam poljubiti,
S moje ću ga dvije zagrliti,                              4375
Među vrane oči poljubiti.
Odmah svaki poso ostavite,
Te Mehmedu mandat potpišite,
A ja ću mu turu privaliti,
Turit ture, pritisnut muhure,                            4380
Po emeru sjajnog Sulejmana.
Moliću ga na konak voditi,
A on meni neće zanoćiti.
Sad vičite na čardak kapiju,
Nek dželati idu u odaju,                                             4385
Nek nijednog na kapiji nema,
Doklen Mehmed kod vezira dođe,
Dokle dođe i ovdale pođe,
Da hi ruse ne razminu glave,
Da vas jednog na kapiji nema,                                    4390
Jera će vas razminuti glave,
Pa ni meni toplo biti neće!
Neka ide đavo od đavola,
Bez našega višega belaja!“
Odmah mladi trče na kapiju.                           4395
Sreća njihna, makoše dželate,
dok nijesu sile dolećele.
Svake što su njihne nobedžije,
Na kapije u vezirske dvore,
Makoše hi vezirski dvorani.                            4400
Vezir sedi na ćošak od dvora.
Dvorac visok, a blizu do polja.
Polje ravno okolo Budima.
Tijem poljem bašče nasađene.
Baščama se kola pofatala;                               4405
Igraju se u kolo đevojke,
A gleda hi murtatine carski,
Sa dvorova đeno vezir sudi.

Please follow and like us:
0