AVDO MEĐEDOVIĆ “ŽENIDBA SMAILAGIĆ MEHA” – DESETO PJEVANJE

Views:
61

                         X
Mrkli akšam, Tale hazur vika.
Cifrić Hasan jahnu bedeviju,
Pa za njime tri ajana carska,
Pa dva bega sa vrela Cetinje,                          10390
Pa unačko dvanes kapetana,
Pa za njima c’jele fidahlije.
„Jalah!“ – rekli, poljem poleteli,
Dok su došli do čekme-ćuprije.
Tamam prošlo četiri sahata,                             10395
Dok dugačko polje prelećeli.


Bože Mili, na svemu Ti fala!
Kad hiljadu udri fidahlija,
Njihni kleti ati i paripi,
I kobile, bedevije šamske,                               10400
Na ćuprijski mermer zatrupaše,
Kolik trupanj stade od paripa,
Bi rekao, srušiše ćupriju!
Kad su došli nasred (od) čekmedža,
Hiljadu him puče paftalija,                              10405
Jedne napred, jedne na lijevo,
Jedne desna, a jedne podesna.
Kad njihova izguši patara,
Dženeraljska pripremljena straža,
To čekahu, tome se nadahu.                            10410
U groz’ puče četeres topova.
Bi rekao i bi se zakleo,
Da sva brda u ravan sidoše.
Ispod neba ode grmljavina,
A po zemlji mloga tutnjavina.                         10415
Trehnuše se dvori u Budimu.
Tursko roblje figanj učinelo.
Pod komandom plaču janjičari.
Ne plakahu od din-dušmanina,                                   10420
No plakahu od murtat vezira,
Šta učinje od tolko gazija,
I toliko carski kahrimana.
Sad da vama za Hasana pričam,
Za gaziju Cifrić Hasan-agu,
I njegovo hiljadu gazija.                                              10425
Prva paljba polu obalila.
Šehit bili, u Klimu panuli.
Ati njihni ostanuli sami.
Pestotina što je ostanulo
Na te mrtve ne okreću glave,                          10430
No naprijed hudžum učinjeli.
Vedre puške odmah na unkaše.
Za ostra se gvožda dofatiše,
Pa u šance hudžum učineše.
Druga paljba puče dženeraljska,                                 10435
I u njojzi četrdes topova.
Za Hasanom ne začama Tale.
„Jalah!“ – reče, hudžum učinijo,
Sa njegovo trista Oraš’ana,
Sadno Klime četiri sahata.                              10440
Topi pukli sa svakoga kraja.
Turski svati uspreg ne činjahu,
No na logor hudžum za hudžumom.
Duman pade od neba do zemlje.
Krka stoji oko vode Klime.                             10445
Puca puška sa svakoje strane,
I topovi z brega svakojega.
Ne čuju se puške od topova,
Kolika je huka udarila.
Kad se sjajna zora pomolila,                           10450
Zore nema, ko će (je) viđeti,
Od velika dima od topova,
Od topova i tanki’ pušaka,
I od duhe konjske i junačke.
Da je kome stati pogledati,                             10455
Kad bi mog’o viđet od dumana,
Z dvije strane Klime vode hladne,
Ćupriju su leši zaplišili,
Jadni leši jadnije’ Turaka.
Klima voda krvljom protočila,                                    10460
Pola vode, pola krvi same.
Tiho teče, i nosi kalpake,
I čelenke turskije svatova.
Po Klimi su leši popadali.
Klima tiha leše ne nosaše.                               10465
No su Klimu leši zaplišili.
Pa od zore do bijelo podne ,
Tutanj velik i sastanak ružan.
Bože Mili, nemila sastanka!
Tama pala od neba do zemlje.                         10470
Tu drug druga poznat ne mogaše,
A kamoli Turčin kaurina!
Sal govori što se razdvajaju;
Turci viču: „Allah!“ i „Alija!“
A kauri njihova: „Marija!“                              10475
Kad je sahat proš’o pro po dana,
Malo puške ređe popucuju,
A topovi stalno besprestalno.
Veliki su topi dženeraljski
Zakopati oko Klime ’ladne,                            10480
Tu je topa sto dvades četiri:
Neđe po dva, neđe po četiri,
Neđe deset, neđe i dvadeset.
Na čekmedži četres i četiri
Grmu topi, a zemlja se trese                            10485
Cijel danak do karakšama.
Ni se znaše ko li više gine,
Ni ko gine, ni’ ko li dobiva,
Niti kogoj koga pogleduje,
Ni ko kuka, ni ko popijeva.                             10490
Samo krka stoji logorima.
Mač sijeva, krv se prolijeva.
Sablje zveču, ranjenici ječu,
Noć cijelu do sabaha ravna.
Kad je sabah zora udarila,                               10495
I pola je prošla od sahata,
Primi Tale Petru toprakale,
I Petrovo četrdes topova,
I na njima ezan preučijo,
I posječe njihne topidžije,                               10500
Pa pogleda pokraj sebe Tale.
Oni što su turski topi bili
Svi u crnu zemlju zatrpani,
Oko topa i oko tobdžija,
Na sve strane leši popanuli.                             10505
Od brzoga praha i olova,
Na junake izgorele čalme
I njihove toke i dolame.
Sve brežine lešom nakićene,
A doline krvljom nalivene.                              10510
Tu ne behu sami muslimani,
No s Petrovom vojskom smiješani;
Ne znaše se kojih ima više,
Kada su se vojske smiješale.
Bez veliki jada golemije,                                             10515
I velike njihne pogibije,
Tu se turci lasno ne bijede.
Talu vrele suze propadoše.
Ne plakaše od te borbe Tale,
No on plače što ništa ne vidi                           10520
Šta se poljem obalama gradi,
Ko li gine a ko li dobiva.
Kod njega je trista Oraščana,
Sve njihove poše oko glave,
I njihove na glavi čelenke                               10525
Polomila zrna od pušaka,
I parčeta od velikih topa.
Na junake ni toka ni ‘dela,
Na konjima ni grive ni repa,
No sve vruća zrna ponijela.                             10530
Cijele him ćorde do balčaka,
I desnice do u rame ruke,
Ćulehani konji do koljena,
U crnu su ogreznuli krvcu.
Poslušaje sa tepeta Tale.                                  10535
To je drugog dana pro po dana.
Ni se čuje topa ni lubarde,
A kamoli tankije’ pušaka,
Samo jeka stoji od junaka,
Od ljutije’ rana po tijelu.                                             10540
Neko viče: „Leleh mene, majko!“
Neko viče: „I otac i majko!“
Neko viče: „Prifati me, druže!
Ljute su me rane oborile!
Kad bi mene neko prifatijo,                            10545
I Kake me vode napoijo,
Čini mi se, lakše bi mi bilo.“
Neko viče: „Prigazi me, druže!
Došla mi je u kotalac duša,
Da bih li se razdvoijo š njome!“                                  10550
Neko viče: „Prifati me, brate!“
Kad je rata, onda nema brata.
Prolijeću konji bez junaka,
I junaci bez dobrije konja.
Pištu ati, vrištu bedevije.                                 10555
Sve to Tale čuje, tek ne vidi.
Tale reče hodži Šuvajliji:
„Uzmi, hodža, Kur’an knjigu Bož’ju,
Nađi jednu dovu iz Kur’ana,
Koja bi nam dova kabul bila.                          10560
Ti uč’ dovu, a mi ćemo ’Amin!’
Da nam Bog da vetra od Dunava,
Da išćera tamu pokraj Klime,
Da vidimo šta se učinjelo,
Da vidimo kako teče Klima,                           10565
Ili šapke nosi il’ kalpake,
Il’ je više šapka il’ kalpaka.
Sinoć, hodža, kad smo zanoćili,
Klima s polu krvi tecijaše,
A nosaše beše teke naše.“                               10570
Hodža Kur’an knjigu rasklopijo,
Jakom Bogu dovu izučijo,
Hodža dovu, a svi Turci „Amin!“
Kod Boga him kabul dova bila.
Bog naredi, ka i što je kadar –                                    10575
Puhnu jaki vetar od Dunava,
Oko Klime is polja cijela.
Tamu diže k nebu u havaje.
Kad pogleda od Orašca Tale:
„Mili Bože, na svemu Ti fala!“                                   10580
Z dvije strane Klime vode hladne,
Cijel sahat i više mejdana,
Leš na leša, junak na junaka.
Na tri mesta Klima presušena,
Sve od leša beše potpunjena.                          10585
Lasno moreš preko Klime proći,
Preko leša kuda ti je drago.
Kada su se trupe pregonile
Preko noćne teške pomrčine
I velike tame od topova,                                             10590
Dvije su se sile ponijele,
Ne gledaju kuda je ćuprija,
No se vojske preko Klime tukle,
Žive drli i sijekli glave.
Tiha Klima leše ne nosila.                               10595
Zaplišila od leša cijela.
Sinoć tekla s polu krvljom crnom,
Jutros teče samo krvljom samom.
Kad je juče polu dana bilo,
Nosila je kalpak-kape same.                            10600
Kad je sahat pred akšamu bilo,
Nosila je šapke i kalpake.
Sada nosi šapke samo same.
„Hodža mili, velikije jada!
Mili brate, od on’liko svata,                            10605
Sto i trides i dvije hiljade,
Kod nas sade niđe niko nema,
Bez sal naša ljuta sirotinja.
Ni se čuje topa ni lubarde,
Ni se vidi da ko koga ćera,                             10610
Ni se čuju puške ćenarima.
Da li su se odagnale vojske?“
Nekud dalje, poredo Dunava,
Tale sjede na kamen studeni.
Z dvije ruke čelo prifatijo,                              10615
Pa mišljaše šta će od života.
Pa Talove oči utekoše.
Pod čekmedžom dvanaes šupljina,
I dvanaes kula do ćemera.
A ispade iz jedne šupljine                               10620
Jedan momak bez nikaka ‘dela.
On se na dva podupire štapa
Pod obadva junačka pazuha.
Bi rekao momka gledajući,
Ko da su mu noge prelomjene.                                   10625
Noge digo, ide na štapove,
Ide jedva sa obale Klime.
Kad se bliže poče primicati,
Pita Tale hodžu i družinu:
„Vidiš, hodža, onog serhatliju,                                   10630
Što on nosi dva drenova štapa.
Pravo k nama, hodža, uočijo.
Bi li moglo znati jal’ poznati,
Ko je momak, od čije je vojske?“
„Ne znam, Tale, mojega mi dina!                    10635
Kako ću ga znati jal’ poznati,
Kad mu ‘djela zrna ponijela,
Od praha mu čehra pocrnjela,
Kao crna glavnja na ogn’ištu!“
Dok gazija dođe do Tahira,                             10640
Ruke širi a dva štapa sniži,
Z dvije ruke zagrlijo Tala.
„Đe si Tale, i druže i brale?“
Kade Tale čuo lakrdije,
Pa zboreći poznade junaka.                             10645
Bože mijo, ko je junak bijo?
To gazija Grda Osman-aga.
Talu vrele suze polećeše,
Osman-agu oko grla ljubi.
„Moj Osmane, moj premijo brate,                   10650
Zar s’ u život’, careva gazijo?
Šta je tebe od družine bilo?“
Osman Talu riječ besedaše:
„Pa zar, Tale, za družinu pitaš?
Vidiš, Tale, da svi pogibosmo.                                    10655
Sve pogibe, niko ne ostade.“
„O Osmane, moj premijo brate?
Kudar su ti tvoje rane ljute?
Jesu li ti noge polomljene?“
„Brate Tale, za rane ne pitaj,                           10660
No mi vidi čehru pocrnelu!
Noge moje nisu polomljene,
No su živci s nogu pokupljeni.
Evo danas ravno deset dana
Kako mi se straža oduzela.                             10665
Pobjego sam glavom pod ćupriju,
Pod ćupriju u jednu šupljinu.
Tu se ne bi savila lisica.
Tu sam bijo i noge skupijo.
Ni što jeo, nit sam vode pijo.“                        10670
Tale suze od očiju valja,
Pa Grdana Osman-agu pita:
„E Osmane, moj premijo brate!
Bi l’ mi štogod znao popričati,
Od bihaćsko sedam buljukbaša,                                  10675
I njihnije sedam bajraktara,
Šta je bilo, šta se učinjelo?“
„Ne znam ništa, od Orašca Tale,
Jer je na nas silna vojska bila,
Naše vojske zakopate, Tale.                            10680
Na nas kad su, Tale, udarili,
Beše mrčno, mesec ne grijaše,
I pomajno kiša rominjaše,
Da drug druga viđet ne mogaše.
Iz tmuše su sile navalile                                              10685
Na nas, Tale, da ti jemin dadem,
Imalo je trideset hiljada.
Nit su dali topa isturiti,
Nit smo znali kud bismo gađali.
Na nas žive u šanac skočili,                             10690
U perčine prste zakopali,
Ostre mače s nama ponudili,
Baš sa nama i s našim glavama.
Mi ostali kao bez pameti.
Ostre sablje vadili nijesmo,                             10695
Nit smo mogli, niti su nam dali
Samo oštre iz pasa handžare,
S handžarima što smo bili kadri.
Iz šančeva preko velkog boja,
Kaur pro nas a mi pro kaura,                           10700
Otutnjeli z brda velikoga.
Velike smo jade počinjeli,
Oni nama, a mi više njima,
Pošto na nas viša sila bila.
Od sile se dva junaštva grade,                                    10705
Jedno straha, drugo od obraza.
Mene jedna sablja udarila,
Pro kajiša što mi silah čuva.
Na silah mi kajiš prekinula,
Oba moja mukadema pasa,                             10710
Pa ispod njih svilenu đečermu,
Pro košulje zakučila mesa.
Ima šuplje što mi mesa nema,
Pod plećima pokraj desne strane.
Bi junačka ruka upanula.“                               10715
„A da, brate Grdan Osman-aga!
Je l’ ti ljuta rana od prebola?
Jesi l’ lakši, moreš preboljeti,
Il’ si mučno, da l’ ćeš umrijeti?“
„E, moj Tale, moj lijepi brale!                         10720
Tu bih ranu lako prebolijo,
Ta je rana pokraj srca moga.
No ja drugu preboljet ne mogu,
Koja mi je usred srca ljuta
Rana ljuta: izgibe Krajina.                               10725
Šta će sa mlom Bosna učineti,
Brate mili, i sa tobom, Tale?“
Pa sedoše jedan kod drugoga.
Obadva su age poslušali,
Kad im tutanj izbi od Dunava.                                   10730
Ta je tutanj tamom zamaglijo,
Nu ta tama ne bijaše sama.
Iz te tame izbi serhatlija
Na jednome konju vilenome,
I na njemu bijele haljine.                                 10735
Ćera konja ka i na krilima.
Pokraj njega dvajes-trijes ljudi.
Svaki jaše konja vilenoga,
Svaki nosi bijele haljine,                                              10740
Svaki nosi na rame tojagu,
I na njojzi nabijena glava.
Onaj prvi što beše pred njima,
I pred sobom ćera kapetana,
Svezanije naopako ruka.
Tale reče Grdić Osman-agi:                            10745
„Gajret, brate Grdić Osman-aga!
Počeše se iskupljati Turci.
Sad poznadoh đe smo nadvladali.
Pa neka smo, brate, izginuli!
Ene ozdol dvajes-trijes ljudi,                          10750
Sve na njima bijele haljine.
Poznaju se đe su fidahlije.
Svaki nosi glavu na tojagu.
Jedan ćera živa kapetana!“
Pa se tome obradova Tale.                              10755
Poznavaše sve bliže i bliže.
Dok se Talu primakoše bliže,
Poznade ga od Orašca Tale.
Bože Mijo, ko je junak bijo?
To gazija Cifrić Hasan-aga                              10760
Na njegovu bedeviju kusu.
Selam dade, odjaha kobilu,
I sa š njime trides konjanika.
Pa bijele ruke raširiše,
Grliše se i poljubiše se.                                                10765
Svijem Tale čestita mejdane.
Hasan-agi, živa kapetana.
Taki adet beše u turaka,
Ko goj u rat ufati živoga,
Sve ga Talu na presudu daju.                          10770
On darova Talu kapetana.
Pa sedoše jedan kraj drugoga.
Počeše se među sebe pitat,
Hasan Tala šta se učinelo:
„Šta se, Tale, učinelo amo?“                           10775
Tale njega: „Šta je bilo tamo?“
Tale kaže Cifrić Hasan-agi:
„Hasan-aga, careva gazijo!
Amo vidiš šta se učinjelo.
Sal moremo šućur učinjeti,                              10780
Da je obraz ost’o među nama.
Ha ne puca ni top ni lubarda,
Nas ijednog, a njih nijednoga.
Bog mi dao i sreća od Boga,
Najtvrđu sam stražu razjurijo,                         10785
I oduz’o četrdes topova.
I tu dobra ima svakojega.
A ti, brate Cifrić Hasan-aga,
Kudar ste se s ratom oćerali?
Je l’ se veće borba prekinula?                          10790
Mo’š li znati, jesi l’ išta čuo
Je li iko ost’o od turaka,
Osem tebe i druga trideset?
Ne pitam te, brate Hasan-aga,
Za cijele od Bosne Bošnjake.                          10795
Niti moreš znati ni poznati.
Sal te mogu za glavare pitat.
Znaš li išta za tri paše carske?
Paše su mi teže od svakoga,
Pošto behu dobre dindarbaše,                         10800
A među nas jabandžije dalnje.
Pa ja ne znam šta je š njima bilo.“
„Dobro ću ti za njih pričat, Tale!
Ostali su sva tri na obali,
Sva tri paše jedan kod drugoga,                                 10805
Šes hiljada kod njih janjičara.
A šes him se šehit učinjelo.“
„Bogu šućur!“ – pa Hasana ljubi.
„Imam li te još za koga pitat.
Viđa l’ đegođ ličkog Mustaj-bega?“                10810
„Vidijo sam bega ličanskoga
Đe se Klima stače u Dunavo,
I kod bega sedam bajraktara.
Ni na jednog odijela nema,
Borbena him zrna odnijela,                             10815
I sa konja grive i perčine.
Krvave him sablje do balčaka,
I desnice do u rame ruke.
Krvavi him konji do koljena.
Kod svakoga, Tale, bajraktara,                                   10820
Kod svakoga sve po jedan svezan.
Na glavi him šapki kapi nema,
Da him krune vidim na šapkama.
Ni znam, Tale, da l’ su kapetani,
Al’ bogdanski njihni bajraktari.                                   10825
Šes hiljada z begom ličke vojske,
Kod svakoga na tojazi glava,
Šes hiljada z begom više nema.“
„A da, brate Cifrić Hasan-aga!
Baš je dobro što mi tako kaza.                                    10830
Ja bi’ dao oko muštuluka,
Kad bih čisti haber ufatijo,
Da je pola pretekla svatova.
A po tvojem zboru, Hasan-aga,
Što mi kaza za paše i bega,                             10835
Da će preteć polovina vojske.
Sad Cifriću, moj premili brate!
Znaš li štogoj za bega višega,
Z Banje Luke Fetibegovića?“
„Ene ti ga nadno polja, Tale.                           10840
Očekuje svoje bajraktare.
Š njim je vojske viša polovina.“
Tale na to velik šućur daje.
„A da, brate Cifrić Hasan-aga!
Imaš li mi, brate, štogođ kazat,                                   10845
Za cijele vojske vojskovodu,
Od Kladuše Hrnjicu serdara?“
„Ene ti ga kod vode Dunava,
I kod njega dvesta Kladuščana,
I kod njega brata mu Halila.                           10850
Kod njih, Tale, na gomile glave.“
Tale jeknu, te polje odjeknu:
„Kakav Halil, psi mu drli majku!
Zar je kurvić ostavijo Fatu,
Da je murtat robi od Budima?“                                  10855
„Šuti, Tale, ludo ne besjedi!
Kakav Halil da ti čuva Fatu!
A ti kuću sokolovsku znadeš,
Sve i sve bi za din ostavijo.
Nema ljeta bez Đurđeva danka,                                  10860
Ni junaka dok ne rodi majka.
Nema žara bez hrastovog panja,
Nema boja bez njihova soja.
Da ti, Tale, pričam i kažujem –
Svata šta je dobro znamo, Tale –                    10865
Svi svatovi što su učinjeli,
Od glavara i od Bogdanaca,
Svi svatovi polu, Hrnje polu.
Da s’ vidijo halovna serdara,
Kako konja ćera niz logore,                            10870
Od logora kakav sokak gradi,
Z desnom rukom i sa posjeklicom!
Pred njim, Tale, zijevaju glave.
Sokak širok gradi pred đoginom,
Bi se dvoja kola razminula,                             10875
A ni treća ne bi zakučila.
To sam, Tale, gledo sa očima.
Sečijaše vojsku na buljuke,
I na njega tanke puške trepte.
Zrno pada ka od neba krupa.                          10880
Ta njihova sila ne uspreže,
I ta Bož’a pomoj na Hrnjicu.
Nit ga koje zrno pogađaše,
Nit se od njih Mujo plašijaše.
Kroz najvišu borbu zovijaše                            10885
Svoga brata, goješna Halila:
’Ha gajiret, moj obrazu svetli!
Ne bismo li razbili dušmana,
I ne bi li odljutili Tala!’“
U to Talu suze propadoše.                              10890
„Pa šta ću ti besjediti, Tale?
Ima dosta u životu aga.
Ima dosta kod glavara vojske.
Što j’ od ove borbe preteknulo,
I za Hrnje, Tale, obadvije.                               10895
Sve o čemu, a jedan na svemu.
Da ti kažem ko je po istini
Beg Ljubović od Hercegovine,
Š njegovije pestotina druga!
Ufatijo vojnog dženerala,                               10900
Tale, živa ispod pancijera!
Doves će ga tebe na presudu,
Pa ćeš viđet koja li je sila!
Strašno ga je viđet izdaleka,
A kamoli boriti se š njime.                              10905
Ona odred što je bijo š njime,
Ne znam, Tale, koliko je bilo,
Drugog nikog nije zapanulo,
Osem Boga i bega Ahmeta,
I momaka – ljuta Hercegovca.                                    10910
U odredu koliko je bilo,
To j’ Ahmet-beg hašer učinijo,
Beg Ljubović i njegova vojska.
Za sve ću ti, Tale, pravo kazat,
Ono što sam čuo i vidijo,                                10915
Što ti mogu znati, Tahir-aga!
Svaka kula u našoj Krajini,
Nikaka se utuliti neće.
Samo, Tale, imam tebi pričat,
Naša se je kuća utulila.“                                              10920
Tale ruke diže povrh čela,
S obadvije udri o koljena.
„Šta je, adžo, brate Hasan-aga!
Da ti Mehmed nije poginuo?“
Hasan-aga Talu govorijo:                                10925
„Tale, brale ka od moje majke,
Sa očima nijesam vidijo,
Teke što sam s očima vidijo,
Cijela se skupila Krajina,
Ono što je ostanulo živo.                                10930
Vidijo sam cijele glavare.
Svaki poljem jedan drugog pita:
’Imaš li mi kakav haber kazat
Za Mehmeda, novog alajbega?’
Jedan drugom otkazuje, Tale.                         10935
Nit mu smrti ni života znaju.
Po tome mi, brate, srce zebe,
Kraj do kraja na tanko se kida.
Mi obadva po stotinu ljeta,
Među nama ni ženska ni muška,                                 10940
Bez sal Boga i njega jednoga!
Pa u tome smišljam i razmišljam,
Da se naše ne savežu ruke,
Dok smo živi pod naše kušake!
Ali jopet što Bog dadne Jaki.                         10945
Bogu šućur i danu ovome,
Kad dušmansku silu nadvladasmo,
I ov’liko brata izgubismo,
Pa neka smo i Mehmeda moga!“
Talu se je srce prekinulo                                              10950
Od riječi starog ihtijara.
Pa ne smije od Cifre Hasana,
Da Cifriću pamet ne poludi.
U tom zboru što to govorahu,
Sad izbija muslimanska vojska,                                   10955
Koja no se s rata povratila,
I dobili dinskog dušmanina.
Perišan mu učinjeli vojsku,
Što se dugo podizati neće.
Beg za begom, a aga za agom.                                    10960
Velika su sklopili nosila,
Ranjenike nosu od Dunava,
A mrtve će kad se skupi vojska.
Kako koji aga dolazaše,
Koji vodi živa svezanoga,                               10965
On ga Tali daje na presudu.
Glave svaki tura na gomile.
Da dužimo i da kažujemo.
Za dva dana iskupi se vojska.
Ondar rekli više niko nema                             10970
Od dolaska da će dolaziti,
Ni živoga niti ranjenoga.
Otidoše tražiti ćatibe,
Jedan drugom nazdravljati glave,
I velike čestidobine davat                               10975
Za dušmansko vel’ko razorenje.
Ondar kad su račun sakupili,
Što mrtvije, što li ranjenije,
Tamam šeset i sedam hiljada.
Ondar krpe od bajraka njihni’,                                    10980
Na bajrake krpe zamotaše.
Daulbase i borije carske
Prestadose piskat i trupati.
Ondar telal vika u ordiju:
„Momci lakši koji su pomlađi,                         10985
Od Dunava do uvora Klime
Mrtve naše nos’te kod živije!
Neki što su vodu plivat vešti,
Neki onda koliko su kadri,
Mrtve amo na suho iznesu!“                           10990
Šala nije serhat i Krajina.
Mlađi momci konje starijema.
Ondar vojska skoči na buljuke
Kraj ćuprije i široke Klime.
Mezarluke mrtvim načinješe.                          10995
Ne gradu hi jedan i po jedan,
No po jedan za četrdes ljudi.
Jedan danak dok hi iskupiše,
Noć noćiše dok hi pričuvaše.
Drugi danak jedva pokopaše.                         11000
Drugu noćcu opet zanoćiše,
Pa ujutru rano poraniše.
Svak se misli i svak’ domišljaše.
Svaki znade za druga svojega,
Ko je ranjen, ko je poginuo.                            11005
Svaki na to šućur učinijo,
Kad mu kosti turi sa rukama
U zemljicu ka i što je adet.
Hasan-aga plače i leleče.
Gajiret mu dodavaju Turci:                             11010
„Gajret, brate Cifrić Hasan-aga!
I naša su đeca izginula,
Sin nekome, a nekom sinovac,
Nekom, aga, i brat i sinovac.
Pa za njima suze ne ronimo,                            11015
A od suza nema podizanja.“
Ondar Cifrić reče Hasan-aga:
„Braćo moja, mojega mi dina,
Ja ne plačem za našega sina,
Što je svetlo momak poginuo,                         11020
No ne znado’ ništa za Mehmeda,
Braćo moja, ni mrtva ni živa,
Jal’ u Dunav osta, jal’ u Klimi.
Ako zdravo u Kanidžu sidem,
Šta ću babu Mehmedovu kazat,                                  11025
I nesretnjoj Mehmedovoj majci?
Pitaće me i babo i majka:
’Jesi li ga u zemlju spuštijo,
Da mu vrane oči ne izvade,
A orlovi ne ištete lice?’                                               11030
Štogoj ne znam, to him kazat neću.
Ni babo ga požaliti neće –
Muško bijo, muški poginuo.
Sad, doduše među turke c’jele,
Sve bi drugo age oprostile,                             11035
A Mehmeda nigda do vijeka,
Jer je zmajče bijo mimo zmajče.
Drugo, cura osta isprošena,
I venčana pa i povedena.
Sad ni znamo ostaviti Fatu,                            11040
Nit je drugom dati Krajišniku.
Ta će žalos više zakahriti
Mehmedova i baba i majku,
Nego što him jedihnika nema.“
U riječi šta to besedahu,                                              11045
Izbi duman crni od Dunava.
Iz dumana svrdli udariše.
Iz svrdala niče serhatlija
Na dorata konja krilatoga.
Teke nije lasno poznavati.                               11050
Čelenaka na kalpaku nema.
Toke ima, teke potamnjele.
Cijela se odrla dolama,
Pa visaše baš ko vučetina.
Pred njim ide jedna bedevija.                         11055
Na kobili svezana đidija.
Ha on bliže, a junaci vi’še!
Kad pobliže blizu vojske dođe,
Momci mladi vranijem očima,
A postari i sa durbinima.                                 11060
Svi rekoše: „Blagoš dovijeka!
Eto nama novog alajbega,
I vezana ćera Dženeralja,
Vojskovođu Petra od Bogdana!“
Kad to Turci karar učineše,                             11065
Cifra Hasan: „Je l’ istina?“ reče,
Pa s’ u njemu baildisa duša.
Oni znaše dok ga ispraviše,
Mehmed stiže s Petrom Dženeraljom.
Tale vika na svoje tobdžije,                             11070
Te četiri topa izmetnuše.
Mehmed dogna Petra Dženerala,
I pokloni Talu oraškome.
Cijela mu čestita Krajina:
„Blagoš nama za sokola siva!                          11075
Ne žalimo što smo poginuli,
Sal kad osta odžak alajbega!“
Ondar Tale vika na mlađije.
Ono što je bilo svezanije,
Na srčevo natakoše kolje,                               11080
Da čuvaju na čekme ćupriju,
Da se živi plaše od mrtvije.
Ono drugo pod sablju turiše.
Dženeralja Petra ostaviše.
Tala pita cijela Krajina:                                               11085
„Šta ćeš, Tale, s Petrom Dženeraljom?“
„Neka Petra, mene Petar treba,
Trebaće mi Petar kod vezira.
Ako da Bog a sreća donese,
Te vezira u ruke dočepam,                              11090
Da s’ obadva preda mene sude,
Koji bude krivši od kojega.“
Pogleda se cijela Krajina,
Počeše se sašaptavat Turci:
„Vidi Tala, što je prego nama,                        11095
Da nam svijem pozatvara kule,
I ostane na pusto Krajina,
Da po njojzi lajkaju lisice!“
Pa vojnici viču komandare:
„Starešine, zamolite Tala,                                11100
Da na Budim ne udara Tale!
Mi svakoji srca izgorela –
Neko brata, neko svoga sina,
Neko svoga prvog bratučeda,
Neko sina od brata svojega!                            11105
A Fatima sedi kraj Budima
S komorama za toliko dana!
Bolje nam je razviti bajrake,
Svetli obraz pred sobom nositi,
A Fatimu vodit za Mehmeda,                         11110
Svadbovati, svadbe rasturiti,
I jedan se mesec odmoriti,
Pa poslije Bosnu podignuti,
Ovo o’đe i još nešto više,
Pa poslije sisti pod Budimom!“                                  11115
Tali tako kažu komandari.
„Vojska, Tale, više nije kadra
Udarati na Budim veziru.
Srca bona, a đovda umorna.“
Ondar Tale riječ besedaše:                              11120
„Starešine, jedne lopušine!
Jeste li se, bezi, ustrašili,
Za pet dana od ovoga rata?
Što je fajda što smo se pobili,
I što li smo glave pogubili?                             11125
Ova Petar i njegova vojska,
Da ga nije vezir ponukao,
Nit bi Petar pokupijo vojsku,
Nit bi naše svate dočekao.
Ovako smo Petra rasprašili,                             11130
Butum našu vojsku utulili,
A nikakav šićar ne dobili,
Nit kakije para ni dukata.
Ja tako mi dina lijepoga,
Ja pušaka niti glava neću!                               11135
Eto vi hi, pa hi nos’te ljubam.
Neka ljuba zamenjuje muža,
Koji nije smijo do Budima,
Da tražimo našeg dušmanina!
Ne, fala vi, age strašljivice!                             11140
Ko ne smije, nek se vođe kaže!
A ja smijem, u nad Boga Jaka,
Sa moije trista Orašana,
S Hrnjom Mujom i njegovom vojskom!
Mujo mi se kleo preda vama,                          11145
Što goj reknem da me izdat neće.
Vrnućemo vojsku do Fatime.
I Halil je tamo z đeverima.
Ranjenike jandal ostaviti.
Ja ću prvi na kulaša moga,                              11150
Ako Bog da, hodža na mrkova,
A Šaćir će Belaj na kobilu.
Kad poblizu priđem do Budima,
Ja ću pašu janjičarskog zovnut:
’Paša carski, tursko ogledalo!                         11155
U tebe je vojna struka c’jela.
Daj, okreni pušku od turčina,
Radi Boga i turskoga dina!
Vidiš, pašo, šta nam vezir gradi,
Đe nam vodi na vjeru nevjeru,                                    11160
Gubi glave toliko godina.
Ti to gledaš, a ništa ne činiš.
Vidiš da je počo roblje robit,
S turkinjama ženit dušmanina.
Mi smo krvav mahzar načineli                        11165
Na vezira carsku izdajicu.
A ti vojsci sudiš Al-Otmana.
Njega gledaš, ne pomažeš nama.
Ako s’ turčin, pa se kuneš dinom,
A veruješ Boga Milosnoga,                             11170
A miluješ cara čestitoga,
Nemo’ na nas pušku okretati!
Bož’a vjera ti je, pašo carski!
Šeset i pet sa mlom je hiljada.
Dok ne utrem momka svakojega,                    11175
Ja vezira ostaviti neću,
Ni za tebe toplo biti neće!’
More Bog dat i sreća od Boga,
Da ta’ paša bude od dindara,
Te nam bide paša od pomoći.                         11180
Ako da Bog a sreća donese,
Te do šaka dofatim vezira,
Pa ga vežem s Petrom Dženeralom,
Sve će meni redom kazivati
U Budimu ko su izdajice.                              11185
Ako Bog da, kad poćukam one,
Blago tome ko u Budim dođe!
A znate li, da vas jadi znadu,
Nije šala ni petnaes dana
Kad zulumćar pane u šeheru,                          11190
Među klete bege i zajime,
Što imaju pare na tovare,
A kamoli za petnes godina!
Da je vezir hazne rastvorijo,
Bi’ se smijo zaklet i prekleti,                           11195
Što je murtat vezir u Budimu,
I kadija hakim-efendija –
Što je gori murtat od vezira –
Da imaju para u haznama
Barem polu ko (u) našega cara.                                   11200
Ako da Bog, te to učinimo,
Ako da Bog i sreća od Boga,
Te do toga doide Krajina,
Svaki ćete ihja ostanuti.
Ako Bog da, nadam se u Boga,                                  11205
Svakome ću pravo dijeliti,
Najboljemu kao najgoremu,
I najgorem kao najboljemu.
Znate l’ jadni, bez oči ostali,
Kad bi taki slučaj izvršili,                                            11210
Šta bi dara bilo od sultana?
Na sve ove što su šehit bili,
Car bi dao na njihove kuće,
Na njihove kuće spahiluke,
Ludoj đeci i udovicama,                                             11215
Berat đeci, a majkama platu.
Ako da Bog, moja braćo draga,
Te sa vojskom u Budim ulježem,
Ja ću vratit Zajim-bega Fatu
Kod matere Alibegovice.                                11220
Nek s’ odmori ona i komore ,
Dok se malo s pašom razumimo,
Razumimo i oslobodimo.
Kad nam Budim bude u rukama,
Ako Bog da, dobro s’ odmorimo,                               11225
Opremiću Hadžića Mehmeda,
Odves ću ga Alibegovici,
Pa joj reći: ’Hajirli ti bijo!’
Muderis će dovu preučiti,
Hanka tekrar svadbu načinjeti,                                   11230
Svadba će nam nova dobra biti.
U nad Boga kad to učinimo,
Ja ću spremit sve tri paše carske,
I Ličkoga bega i serdara,
Unđurskije dvanes kapetana,                          11235
I dva bega sa vrela Cetinje,
I cazinsko dvanes buljukbaša,
Šarem mahzar krvav načineti,
Caru svome vakisuna kazat,
I vezira z Dženeraljom spremit,                                  11240
I haćima budimskog kadiju,
I sa š njima sve koji su bili!
Nek him care uzme muhaćene,
Neka kaže vezir od Budima
Našem caru sa Budimlijama                            11245
Koga li je turo pod dželata,
Koje li je u Dunav bačao,
Koje li je u Bagdat spremijo.
Ondar cara, eto i vezira.
Ja se nadam u Boga Miloga,                           11250
Da će na nas doći milovanje,
Sa velikom od Boga pomoćom,
Da u Bosnu ni u Budim carski,
Da drugoga paše doći neće,
Bez ja’ od nas, ja’ kog šće’ne Bosna.             11255
Živićemo kao i Bog voli,
Mi čekati u Budim fermana,
U Kanidžu haber opraviti.
Ja se nadam u Boga miloga,
Uz Mehmeda Smajil-alajbega,                                    11260
Mlogo će se momaka ženiti.
Je li bolje, braćo, ako Bog da,
Onakoga smaći dušmanina,
Učinjeti što nam milo bide,
Ženit momke, udavat đevojke,                                   11265
Dokle k nama carski ferman dođe,
Harčit blago, pravo dijeliti,
Mladi momci ćosat s đevojkama,
Ovi stari što su poženjeni
Jahat konje, šetat po Budimu?“                                  11270
Tale reče, a sluša Krajina.
Svi na tome taman učinješe:
„Tamam tako! Nek je sretnjo, Tale!
Bog nam Jaki bijo od pomoći!“
„Amin, braćo, hoće ako Bog da!“                   11275
Tale reče, niko ne poreče.
Na viteze konje pojahaše.
Alajli se razviše bajraci.
Zakucaše sitne mehterije.
Preda sobom prate ranjenike.                          11280
Tamo blizu đe bijaše Fata,
Ranjenike po polju spuštaše.
Onda kad se vojska sustignula,
Tu Hrnjina nađoše Halila.
I svršijo momak gazaluke,                               11285
Jopet stig’o čuvat Fatu mladu.
Tu cijelu noćcu prenoćiše.
Kad ujutru pred zoricu bilo,
Da vi jedan dobar haber pričam.
Jedan carev na konju delija                             11290
Prije zore dođe od Budima.
Čador traži vojnog komandara,
Mujov čador s tri paše careve,
I begova i glavara redom.
Posedali jedan kod drugoga,                          11295
Đe sedahu i sohbet činjahu,
Šta će danas u Budim čineti,
Kako će se biti sa turcima,
Da naslade srce dušmanima.
Sad evo ti careva delije.                                              11300
Pred čadorom sjaha bedeviju.
Pobi džidu, sveza bedeviju,
Pa podiže vrata od čadora.
Uljegao, selam naturijo.
Svi mu redom selam prifatiše.                         11305
Svije pita delibaša carski:
„Ko je vama s vojske komandare?“
Kazaše mu za koga je bilo –
Hrnju Muja, što je vazda bijo.
Muju dade knjigu šarovitu.                             11310
Mujo knjigu dodade Halilu.
Halil knjizi pečet prelomijo.
Halil knjigu ašićare priča.
Kad ta knjiga vojnog komandara,
Komandara, paše janjičara.                             11315
„Mahsuz selam vama gazijama!
Sve viđosmo šta se s vama radi,
Na mene je muka napanula.
Bog milovo cara čestitoga.
Kad opravi u Budim vezira,                            11320
Što starije dade komandarstvo
Na murtata u Budim vezira.
Mene ferman dade u rukama
Da ne smijem ništa učinjeti,
Što mi vezir dati emer neće.                            11325
Muku mučih petnaes godina.
Jade radi po gradu Budimu.
Nikakoga s’jedočanstva nema,
Da obalim njega pred sultana,
No sve radi šta je njemu drago.                                  11330
Roblje robi, a siječe glave.
Osijeca pare na tovare,
A begovska i aganska d’jela
U babanluk turi polovinu,
Da j’ od svega njemu polovina,                                   11335
Po emeru cara čestitoga.
To sam vezir ne bi učinijo,
Da su turske šćele izdajice.
No se pola razi učinjela,
Sve činjahu kako vezir hoće.                           11340
Pa sad, braćo, sve gazije carske,
Sve sam čeko i vreme dočeko!
Mogu sve te jade povratiti,
Sa Božijom velikom pomoćom,
I sa vama, age, gazijama.                                11345
Čim tu moju knjigu preučite,
Na hajvane i vaše atove
Pritegnite na toke kolane!
Navalite, vojske rasturite,
Rastur’te hi na četiri strane,                             11350
Udarite na četiri grada!
Po jedan mah puške isturite,
Na gradove hudžum učinite!
Ja ću emer dati na komande,
A komande na vojne alaje,                              11355
A alaji na svoje tabore,
A tabori na svoje juzbaše,
A juzbaše emer na čauše.
Ja ću zovnut topskog komandara,
Nek naredi na svoje topdžije:                         11360
Neka niko na vas ne udara,
Ni gađati, ni vas pogađati,
No preko vas đulad preturati.
Topi tako, a puške ni tako.
Dok priđete s vojskom pod bedeme,              11365
Ja ću tope dobro učestati.
Ko goj ima u vojsci topuze,
Te se nada da će za mejdana,
Nek u vrata bije topuzima.
Kade trupa stane od topuza,                           11370
Dokle murtat među vama dođe,
Krijući vas mogu pomagati.
Kad murtatu savežete ruke,
Viđećete što je pomaganje!
Budimske ću istrijebit dvore,                          11375
Sve po deset turit familija,
Sve po deset u jednome dvoru,
A u devet rasporedit vojsku,
Hizmet cijel vama učinjeti.
Vaš ću emer mojoj vojci davat,                                   11380
I vaše ću vršit emerove.
Hajte, braćo, ama ne čamajte!“
Ondar kad su knjigu preučili,
Jedni turci šućur učinjeli,
Drugi vele: „Da nas ne prevare?“                    11385
Tale njima reče ponajkraće:
„Il’ varanje, ili ne varanje,
Jesmo l’ pošli da him udarimo?“
Čare ne bi. Stegoše kolane,
Na gotove jašu ćulehane.                                11390
Na četvoro vojsku razdvojiše,
A sva polja vojske pritiskoše,
Na četiri grada udariše.
Kad pukoše z bedema topovi,
Sa svakoga po dvades’ topova,                                   11395
Bi rekao da se Budim sruši
I budimski dvori popadaše.
Tek ta paljba ne učinje kvara.
Daleko hi topi preturiše.
I kobile, bedevije šamske.                               11400
Đe s Budima nije prijevara,
Pripuzaše; topi učestaše.
Sad navali puška pešadijska,
Tek him puške ne činahu kvara,
No daleko luntre preturahu.                            11405
Vojska viđe đe je pomoć Bož’a,
I gazije vojnog komandara.
Do bedema konje doćeraše.
Uz duvare konje pripuzaše.
Ko goj topuz drži na hajvanu,                         11410
Topuzima biju u kapije.
Paša mlađe okom namiguje,
„Na kapiji maknite mandale,
Pa bježite, vojsku uskrajnite!
Nek Bošnjaci u Budim ujure!                         11415
Vi hajdete u kršle careve,
Od kršala zatvorite vrata!
Sve što čuli, čin’te se ne čuli,
Neka krke tamo po Budimu.
Eto svata, a eto murtata!“                               11420
Janjičari makoše mandale.
Na bedeme klekoše kanati.
Upuniše bošnjački svatovi,
Krvavije jada napunjeni.
Svaki sokak vojskom napuniše.                                  11425
Ko najprvi na dvorove dođe,
Na mehćemu haćim-efendije?
Najprvi je novi alajbeže,
I sa š njime Osman-bajraktare,
Da potvrde muhaćemu Fati.                           11430
Ko najprvi kod dvorova dođe,
Na dvorove turske izdajice?
Hrnja Mujo i oraški Tale.
Mili Bože, šta s’ u Budim gradi!
Vezir paši došli u odaju –                               11435
Od svatova vojske na dželate,
Kako vakat i vrijeme dođe,
Da se dželat nad dželatom nađe.
Dvades i tri pod sablju turili.
Dželatbaši savezali ruke.                                 11440
Mujo stiže kod murtata carskog.
Težak topuz nosi u rukama.
Među pleći udari murtata.
Same mu se savezaše ruke.
Murtat ’Aman!’ učinijo Muju:                         11445
„Aman, Mujo, careva gazijo!
Što učinje od carskog vezira?
Dobro sam te ićram učinijo,
A na dvor ti hizmet učinijo!
Nije krivda u mene vezira,                              11450
Što je dušman na vas udarijo!
Da sam bijo krivac za dušmana,
Ja bih vama s pleći udarijo.“
„Murtatine, z Budima vezire,
Da je paša šćijo janjičarski,                             11455
Ti bi s pleći, ja te u pleći!
Ona hizmet i ićram, vezire!
Ja ću tebe u Stambol spremiti,
I evo ti onog pobratima.
Pokupiću one izdajice,                                                11460
Što su s tobom u zlo udarali,
Din rušili, visili dušmana,
Pa dževabi tamo pred sultana!“
Pa se u dvor napuniše turci,
Kako koga nađi efendiju,                                11465
Nekog seču, a nekoga vežu,
Svezana ga pred Talagu daju,
Kod vezira svije hi trpaju.
Za tri dana i tri noći tavne,
Sve tragaše i sve išpijaše,                                11470
Koji su him jade učineli,
I murtate na troje turiše.
Pa hi na tri mesta prebrojiše,
Na tri mesta tamam po stotina.
Starijema počupaše brade,                              11475
Kadijama i efendijama,
Sa prstima i sa kliještima.
Oni što su ponajprvi bili,
Sve što znaju šta im vezir radi,
Šta li radi i što je radijo,                                              11480
Svakom topuz u pleći udriše,
Da ne more živet ni umrijet.
U podrum hi svezane turiše,
Sa vezirom i sa Dženeraljom.
Tu Bošnjaci emer učinješe.                              11485
Janjičare turiše stražare.
One druge što su daljni bili,
stotinu hi pod sablju turili.
Oni treći što su karar dali
Imovine aga i begova,                                     11490
Što su polu dali murtatinu,
Dijelili š njime imovinu,
Svijema him povezaše ruke.
O vratu him kamen navališe,
U mutan hi Dunav utopiše.                             11495
Pa poslije c’jelu heftu dana,
sve na danu po četiri puta,
sve na huzur murtatin vezira,
Sve pred Tala i Muju serdara.
Murtat ’Aman!’ činijaše Talu,                         11500
Tale vako besedi veziru:
„Kolika ćeš hurča dati para
Da ti, đido, oslobodim glavu?“
Vezir Talu ’Aman!’ činijaše.
„Da mi dadneš tri hurča dukata!“                   11505
Vezir daje riječ, ‘ne činjaše.
Ne zna Tale otkale hi daje.
Iz koje li vezirske riznice.
Pa ga opet vrni u tavnicu,
Pa ga drži tri-četiri sata,                                              11510
Vezir paši riječ besedaše:
„Ona tvoja tri hurča dukata,
Oteše hi tri paše careve.
Od onog mi ništa fajde nema.
Ako imaš tri hurča dukata,                              11515
Traži pare, te otkupi glavu!“
Vezir svoga traži tevabiju.
Opet Talu pare doniješe.
Opet njega vrće u zindanu,
Te posjedi četiri sahata.                                               11520
Pa ga opet vrni na divanu.
„One pare što mi, pašo, dade,
Ote mi hi vojni komandare,
Hrnja Mujo, vojskin vojskovođa.
Od toga mi ništa fajde nema.“                                    11525
Vezir ’Aman!’ činijaše Talu:
„Aman, meni ne poharči glavu!“
„Znaš, vezire, na bid’ adžamija,
Đe što reknem, prevariti neću.“
Vezir opet tevabije sprema,                             11530
Te mu dade tri hurča dukata.
Tale natrag povrati vezira.
Kad prođoše četiri sahata,
Tale reče budimskom veziru:
„Otkupa ti za hurčeve nema!                          11535
Otkle pare vadiš, murtatine?
Daj ključeve od harema toga!
Kamo pare petnaes godina,
U Budimu svakoja imanja?
Zar ti misliš da ne znamo, đido,                                  11540
Đe su hazne tvoje u Budimu
Više mlogo no cara našega?“
Pa dovede crnoga dželata,
Što je njemu bijo dželatbaša.
„Ja li pare, murtatine, kaži,                              11545
Il’ evo ti onog dželatbaše,
S kojijem si nagonijo turke!
Slušaj dobro, murtatine carski!
Da si blago na dobro dobijo,
Dobro bi se tebe povraćalo.                            11550
No si blago na sablju dobijo,
Na sablju ga meni poklonićeš.
Znaš li, pašo, kurva te rodila!
Zlo je za zlo, a dobro za dobro.
Ili blago, ili emer dado’,                                              11555
Da tu pasju otkinemo glavu!“
Kad je paša vidijo dželata,
Znadijaše oraškoga Tala.
Pred Tala je „Aman!“ učinijo:
„Aman Tale, i otac i majko!                            11560
Zavuč’ ruke u džepove moje,
Jer su moje savezane ruke.
Tu su ključi od riznice moje.
Ja ću s tobom do riznice poći.
‘Oćeš li mi tvoju vjeru dati,                             11565
Da me, Tale, nećeš poharčiti?“
„Bog ti vera, Budimac vezire!
Ti se ne boj, poseći te neću,
Ni poharčit od smrti nikake.“
Pa izvadi ključe od riznice.                             11570
Vezir prvi, a Tale za njime,
Dok ga svede u najdolnje boje.
Tu su vrata od čelika sama.
Pa is polja vrata varosata.
Đe se ključi u vrata turaju,                              11575
Tu na vrata pokrivena tahta.
Vezir reče lakrdiju Talu:
„Makni, Tale, čekmu pokrivenu.
Rukom gurni a ključem prigurni.
Sama će se vrata otvoriti.“                              11580
Kad je Tale vrata otvorijo,
Kad pogleda čudo uvedeno.
Tu je mermer-ploča zalivena,
Pa sve s krečom na ćemer svedena,
Pa poslije tučom pokovana.                            11585
Da je biju od neba gromovi,
Jedva bi joj učineli čare,
A topovi nikad do vijeka.
Da vas Budim od ognja izgori,
Ta riznica od studena zida                              11590
Vatru nikad ne bi opazila.
Kad pogleda u riznicu Tale,
Mili Bože, na svačem Ti fala!
Žuto blago na kupove klete
Po riznici naokolo redom.                               11595
Hesapa him bez kantara nema.
Talu pamet pare zanijele,
Pa zapita budimskog vezira:
„O’đe nema, carski murtatine,
Prema šta si zala učinijo.“                               11600
Murtat vako jemin učinijo:
„Da j’ na mene sedam-osam glava,
Da mi svaku sečeš naporedo,
Niđe više marijaša nemam,
A kamoli rušpe, ja dukata!“                            11605
Tale ondar verova veziru.
„No kamo ti, dido, madžarije?“
„Što gođ sam hi zadobijo, Tale,
Od svakoga sa svakoje strane,
S kadijom sam blago dijelijo.                          11610
Tamo su mi kazali kavazi,
Da je Mehmed njega istražijo,
Kojemu je davo izunamu.
Živu mu je očupao bradu,
I oduzo pare od kadije.                                               11615
Odnijo hi kud je njemu drago,
I svezana odveo kadiju.
Koliko je blaga kod vezira,
Toliko je kod kadije bilo.“
Tale ondar vrata zatvorijo.                              11620
One hurče što je oduzeo,
I to blago u riznicu vrnu,
Pa zatvori na riznicu vrata.
Pa vezira u podrume vrnu.
Večeraše na vezirske dvore                             11625
Svi Kanidže turski starešine,
I na dvore konak prenoćiše.
Na dušeke vezirske gospode
Rahat spava cijela Krajina.
Još rahatn’i braća janjičari,                              11630
Najra’tnije roblje po Budimu,
Što him turci jade osvetiše.

Please follow and like us:
0