ĆAMIL SIJARIĆ „PUT KROZ JARUT“

Views:
42

Šemso Katanić iz Vardišta imao je sestru Adilu. Bila je Adila udata u selo Djerekar, s druge strane gore i planine Jaruta.

Bile su prošle dvije i po godine kako Šemso nije vidio sestru; vodilo ga je srce da joj ode, ali, selo Djerekar bilo je daleko i moglo se otići samo na konju. A on nije imao konja. Niti je znao put kroz goru Jarut, pa su već dvije i po godine stajale pred njim te dvije nevolje, jedna što nema konja a druga što ne zna za put. Ali ono što je Šemso imao, bilo je njegovo srce i u srcu žudnja da – kad-tad – ode sestri u Djerekar.

Jednoga proljećnoga jutra, kad se zemlja bila već dobro pokrila travom i gora obukla u list, Šemso je opružio korake ka kući Avdulovoj da po svojoj slobodi i Avdulovoj dobroti, zatraži od njega konja za Djerekar. Orošeni opanci žmarili su mu pod nogama i njemu se činilo da sve dolje pod njim izgovaraju „četvrtak, četvrtak“. Toga je podsjetilo da će, ako dobije konja, u lijep dan – u četvrtak – poći u Djerekar. Odgovorio je dolje opancima kao da ga oni čuju i razumiju: da u njima, starim i iskidanim, ne može u Djerekar, i prisjećao se ko bi to u Vardištu mogao da ima dvoje ili troje opanaka da mu jedne da za Djerekar. Htio je da sestri da ode uredan. Da ga ona i ljudi u Djerekaru vide u novoj kapi, u novom pojasu i novoj obući i da imaju u koga i da gledaju.

Najduže se zadržao kod Avdula, od koga je najviše i tražio – konja.

Tumačio je Avdulu:

– Jedan dan iz Vardišta u Djerekar… I jedan iz Djerekara u Vardište… To su dva dana, Ako mi za ta dva dana dadneš konja, neću ti to zaboraviti nego ti se, Avdule, odužiti ako živ budem. A ako mi ne daš konja, Avdule, zato što ti nije milo da mi daš, mi ostajemo prijatelji kao što smo i dosad bili; neću otvoriti usta i po Vardištu pričati da sam od Avdula tražio konja i da mi ga on nije dao.

Avdul je sjedio uvrh sobe, naslonjen na jastuk. Gledao je Šemsa, mjerio ga očima od glave do pete i pitao u sebi da li da mu da ili ne da konja, jer je daleko Djerekar, a put loš. Okrenuo se te pogledao kroz prozor da vidi kakav je dan osvanuo, a zatim se ponovo zagledao u Šemsa. Veli mu od proljećnih vjetrova promuklim glasom:

– Ti bi to, Šemso, u Djerekar? — ponovio je ono što je od njega već bio čuo.

– Ja bih, htio bih da odem sestri u Djerekar – odgovorio je Šemso.

Avdul je ćutao. Pa će, odvajajući riječi i ne žureći:

– Ti bi to, Šemso, da ti ja dam konja?

– Ja bih – brzo će za njim Šemso.

– Da ne gaziš pješice u Djerekar – gotovo je uzviknuo Avdul.

– Čak u Djerekar! – veli za njim Šemso; zavio je šijom da i na taj način kaže da je daleko Djerekar.

– Pa bi, ti Šemso, htio da jašeš  konja; ti gore na konju, a pred tobom put – i eno Šemsa! Šemso putuje u Djerekar; tamo mu je udata sestra, pa brat pošao sestri. Razumijem ja tebe, Šemso, da ne treba da uđeš u Djerekar pješice, svi tamo imaju konje pa će reći: Ene ti, čak iz Varadišta došao pješice!

– Taman bi tako rekli! – pohitao je Šesmo da to potvrdi. I nastavlja:

– Ja ne bih konja jahao cijelim putom. Vodio bih ga za sobom da se odmori: ako je i konj, ima dušu kao i čovjek.

– Daću ti konja – veli mu Avdul. – Jedna je potkovica raskovana pa će ti gredom zvečati, a to nije dobro, dosadi to.

– Neće mi dosaditi – odbija Šemso. – Taman mi treba raskovana potkovica da mi gredom zveči, da me razgovara: ona mi zveči a ja je slušam kad nemam nikoga drugog sa sobom.

Nastavili su zatim o putu; Avdul je uzeo Šemsa predase i učio ga kako će proći kroz goru Jarut, da ne pobrka put, a ako mu se desi da put pobrka – jedna će nesreća biti što se na putu izgubio putnik, a druga što se sa njim izgubio i konj.

Veli Šemsu:

– Ti si pametniji od konja.

– Jesam – veli njemu Šemso.

– Ali je, Šemso, konj kroz Jarut pametniji od tebe; konj je kroz Jarut prolazio i zna put a ti ga ne znaš. Pa pusti konja da te vodi – nek on ide naprijed a ti za njim, i ne boj se da ćeš s puta skrenuti — i možeš, ako ti se pjeva, turiti prst u uho i svud gredom kroz Jarut pjevati; ne pustiš li konja da te vodi, nećeš stići ni tamo u Djerekar ni ovamo se vratiti u Vardište. Ni pjevati, Šemso, nego plakati. Slušaš li ti mene šta ti govorim?

– Ja slušam. A slušaću i konja. Nek me on vodi, nek on ide naprijed kao da je čovjek a ja ću za njim kao da sam, Bože me oprosti, konj – neodlučno i s tugom u glasu veli Šemso. I nastavlja:

– Sretaću ljude pa ću i njih pitati za put; što se kaže: Po pitanju čovjek i u Novi Pazar stigne.

– Ne stigne! — odbio je Avdul. — Ne pitaj, Šemso, nikoga do konja. Ljudi će te navesti na novi put kroz Jarut, a taj put konj ne zna i izgubićeš se; pusti ti konja da te vodi starim putom kroz Jarut koji on zna, rekao sam ti, zna i eto te pravo u Djerekar.

Ispred podne se pred putnikom kao zid ispriječila debela i gluha gora Jarut. Na ulazu taj zid se razdvajao. Jedan je bio prav i širok i išao lijevo, a drugi — tijesan i zarastao u granje i trnje i zabadao se pravo u goru. Na toj razdvojici putova Šemso je sjahao s konja i pustio ga da – kako mu je Avdul to bio rekao – konj vodi njega a ne on konja. Nimalo ne oklijevajući, konj je pošao starim, zaraslim i tjesnim putom kojim, već odavno nije gazila ni ljudska noga ni konjska kopita. Padnu u tišinu i nekakvu svoju tugu ti stari napušteni putovi za ljudskim glasom, koji se više na njima ne čuje, i konjskim rzajem.

Bila je gora Jarut puna tame, iako je po vrhovima drveća grijalo sunce i bilo podne. Šemso je ćutke gazio za konjem, i nimalo mu nije dolazilo da zapjeva, kako mu je to Avdul govorio da će, svud gredom, kroz goru Jarut pjevati; bio je jedini putnik na tom putu, i jedino što je čuo bilo je zveckanje raskovane potkovice na konjskoj kopiti; činilo mu se da se ta potkovica čuje kroz cijelu goru, i da ona – i njega i tu goru razgovara…

Osjećao se nekakvim junakom  koji – eto sam! – kroz Jarut putuje. Ponekad se gora navaljivala na put kao da hoće da ga zatrpa i njemu se činilo da tu put i prestaje, jer tamo dolje nastajao je sumrak kao u sobi u kojoj se lampa gasi… Konj ga je vodio u taj sumrak, i iz njega izvodio na svjetlije proplanke, tako da je stao da ono svoje junaštvo što sam putuje kroz Jarut pripisuje konju a ne sebi.

Dizao je gore glavu da vidi kuda po nebu šeta sunce, ali ga nije vidio niti je znao koje je doba dana, do toliko da već dugo putuje kroz Jarut; ta dužina putovanja dolazila mu je i iz osjećaja da je sam – da bez ikoga živoga, ni pred sobom ni pred sobom – gazi kroz tu goru Jarut, kroz koju, činilo mu se, prvi put prolazi, a i posljednji.

Gazio je naprijed što je brže mogao, a za njim ostajalo drveće da vječno tu stoji, jer ono ne putuje. Nekokvo sažaljenje hvatalo ga je prema tome drveću i zamalo je glasno uzviknuo: „Što ti je čovjek! U Vardištu doručkuje a u Djerekaru večera. Jer ima snage pa hoda, a drveće ne hodi. Ni kamenje. Oni ostaju tu gdje poniknu. Ne mogu ni do u Varadište ni do u Djerekar, ni do u Pazar. I tek što je tu misao proturio krzo glavu, ugledao je na ledinku kraj puta dva kamena kako se bijele. Prišao je i vidio da je to grob kraj puta. Jedan kamen bio je poboden tamo gdje je bila glava pokojnika a drugi gdje su mu bile noge; sa onoga iznad nogu odletjela je ptica…

Ustavio je konja, privezao ga za granu, i prišao grobu; prišao mu je kao da tu, kraj puta, leži živ čovjek — neki, od puta umorni, putnik.

Putovao, pa tu zastao…

Šemso se osjeti kao da u toj gluhoj gori, u toj samoći, više nije sam nego s čovjekom, sa putnikom koji je nekad davno, putovao kroz Jarut, i tu – u Jarutu – ostao… Nekoliko puta obišao je oko groba, nagledao ga se sa svake strane, i glasno izgovorio:

„Putnik…! Bio je nekud pošao. Niko to ne zna kud je bio pošao ovaj čovjek. Pa išao; išao… i tu legao. Kraj puta; kraj puta putnik i sjedne, i legne, da se odmori, I sve do danas ovaj leži, i niko ne zna otkad; niko ne zna koliko je puta otad ova gora listala, i list skidala… A on sve pod zemljom.,. kao da mu nije dolje hladno ni pod glavom tvrdo.“

Po tome koliko je grob urastao u zemlju, vidio je da se taj putnik tu odavio odmara…

Prolazila su mu kroz glavu pitanja ko js bio taj čovjek, kud je bio pošao, i šta ga je na putu — tu usred gore Jaruta — zaustavilo, i sam sebi odgovorio da je može biti, zaustavila boljka, iln tuga u srcu za nekim svojim, ili ruka hajduka… Je li bio izdaleka, i imao još dalje da stigne, pa stigao samo do u Jarut, a neko ga negdje čekao i čekao, i nije ga dočekao! Šemso je imao srce čovjeka gotovog da se rastuži nad svačim što je tužno, i više je – nad tim usamljenim grobom u gluhom Jarutu – osjećao u srcu nego što je umio da zamisli u glavi. Spustio je ruku na kamen – na onaj što je bio nad glavom – gledao dolje u travu po grobu, i ćutao; učinilo mu se da se, sa njegovom ćutnjom, sva gora zaćutala, da se grane više ne miču, da lišće ne šumi; da je u cijeloj gori nastala tišina kao ona grobu pred njim… tu tišinu šaptao, mogao bi čuti tek neko ko bi uz njega stajao, jer šaptao je tiho onome pred sobom – pod zemljom i travom; pitao ga je je li mu teško što nije na groblju sa drguima nego tu sam, u Jarutu, na putu kojim niko ne prolazi. Do što ptica proleti. I zvijer protrči Gledajući dolje u travu po grobu, veli:

„Moj brate, neznani. Nikoga ni da prođe pokraj tebe. Ni glavu da okrene i kaže: eno groba! Umro neko davno. Neki putnik. Kad bi ti progovorio i pitao me kud putujem, ja bih ti odgovorio da putujem u Djerekar. Imam tamo sestru pa hoću da je vidim- dvije su i po godine prošle kako je nisam vidio. Ovaj konj nije moj, dao mi ga jedan naš Avdul da ne idem pješice u Djerekar; kad doćem u Djerekar pričaću sestri da sam u Jarutu vidio grob jednog putnika. Pa ja nastavio svoj put, a on nastavio da leži; biće ta priča tužna mojoj sestri. Ona će me zagrliti kad joj dođem. I ja nju. Ti se nemaš s kime zagrliti, ti imaš samo ta dva tvoja kamena. Pobo ti ih neki čovjke nad glavom i nad nogama da se zna da tu leži čovjek! U ovoj gori, koja je mračna i kad je zelena, i kad po njoj sunce grije. Kad bi mogao mrtav da me čuješ rekao bih ti ovo: tako mi je kao da smo se nas dvojica  putu udružili i išli zajedno, pa je tebe ostavio — tu usred Jaruta — da samuješ. Da te – mrtvoga – gora razgovara…“

Uzeo js stabljiku sa groba, izlomio je i spustio na kamen iznad glave; tada je, po perju koje za sobom ostavljaju, vidio da na taj kamen slijeću ptice; odlazeći veli: „Bio je to dobar čovjek kad mu na kamsn slijeću ptice. Da nije sam.“

Odvezao js konja i pustio ga pred sobom da ga konj, kako mu je to Avdul rekao, vodi kroz Jarut; put je i dalje bio uzak i u travu urastao, i gora bila tamnija nego dotad, tako da su – i on i konj – posrtali o granje i kamenje. Učinilo mu se, nekako kao u snu, da za sobom čuje korake – i glas: „Ne ostavljaj me…!“ Okrenuo se. Ali nikog za sobom nije vidio. Niti šta čuo, do pred sobom raskovanu konjsku potkovicu kako zvecka o kamenje. Veli glasno: „Čuo sam čovjeka. A ne vidim nikoga.“ I samo, samo nekoliko koraka, pa mu je opet u uši došao glas; učinilo mu se da ga je neko, ko ide za njim, po imenu zovnuo, i začudio se da neko, u toj pustoj gori, zna da mu je ime Šemso; ponovo se okrenuo za sobom i opet nije nikoga vidio, do čuo riječi:

„Hoću s tobom… Prekinuo sam davno put, ni ova gora to ne pamti. Primi me da zajedno putujemo. Ne mogu više da ležim pod onim kamenovima. Ti mene ne vidiš, mrtvi se ne vide, a ja tebe vidim jer mrtvi mogu da vide žive. I da ih čuju. Čuo sam šta si zborio kraj mojih kamenova i znam ko si. I kud sn pošao; pošao si u Djerskar. Moj put je bio duži, ali sam stigao samo do ona dva kamena…“

Nije znao da li iz njega samog, ili iz nekoga ko ide za njim, izlaze te riječi; tek bile su nekakav razgovor dva putnika, koji – kroz goru Jarut – zajedno putuju…

“Ko si ti?“ – otelo se Šemsu da glasno upita.

„Zaboravio sam ko sam bio kad sam živ bio, jer dugo ležim pod zemljom. Zato što ne putujem, zaboravio sam da sam ikad i bio živ. Ne odbijaj me od sebe zato što sam mrtav; ne tražim od tebe ništa drugo do da imam s kime da putujem. I zborim. Da ne ćutim, predugo sam ćutao. Ne odbijaj me 0D sebe.“

Šemso nekome drugome ili sebi samome, veli:

„Ti to ideš za mnom.“

„Idem; idi i ti za nekim živim kad umreš, nemoj da si sam.“

Šemso se okrenuo za sobom, gledao napola pritvorenim očima i učinilo mu se da vidi cijelu, svu od same sjenke, sliku čovjeka. Iščezavala je među grane i ponovo iz njih izrastala. Ošinuo je konja prutom da brže krene, i poslije ne mnogo koraka zašao za brijeg, ne gledajući nikud više, do pred sobom u put – u koji je, suh i kamenit, konj udarao kopitama i zvečao raskovanom potkovicom; kroz zvek potkovice, a tu iza svojih leća, čuo je, ili mu se učinilo da čuje ljudske korake. Okrenuo se, veli:

„Vidim li ja to tebe? Je li ti to odijelo žuto od zemlje? Jesi li gore gologlav a dolje bos? Ne branim ti ja da ideš za mnom, put je svačiji.“

A kad je bolje pogledao, vidio je samo goru: debela stabla sa mahovinom i pod njima sumrak. Zastao je i pričekao, kao što i hoće putnik pričekati putnika. Slušao je – i čuo samo kako huji gora – ona kao da je sva nekud odlazila, na nekakav svoj put kojim putuju gore i planine – dalji od onoga kojim ljudi putuju i njihovi mrtvi saputnici. Učinilo mu se da opet čuje, kroz huj granja, glas koji je dolazio od ona dva kamena kraj puta. „Ne ostavljaj me!“ Dugo je stajao na taj glas i gledao pred sobom u zemlju; konj je dotle čupao travu, i jedino što je Šemso čuo, bilo je to čupkanje trave i kako, povijajući se gore u vrhovima, šumi drveće.

Krenuo je zatim konja lijeno, ne udarajući ga nego jedva dodirujući ljeskovom granom; veli mu:

„Hajde, proće nam dan.“

Putopao js ćutke, sa mislima na ona dva kamena. na koja – od svega živog, doleti samo ptica – i odleti, a oni ostanu da se, kraj puta, bijele… Ništa o tome nije umio da smisli, do toliko da je danas, na tom istom putu, i on jedan putnik…

Ostajala je za njim gora. Sva ljuljana vjetrom. Činilo mu se da se digla i pošla za njim. Na svoj put…

Zvečeći, ona raskovana potkovpca govorila mu je; ne putujemo sami…

Okrenuo se za sobom nekoliko puta.

Please follow and like us:
0