MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” PETNAESTO POGLAVLJE

Views:
15

XV

Vilonja sede na kamen. Svuda se prostirala šuma. Mirisala je smola. Ptice su cvrkutale. Dva orla su iznad njega kružila, s vremena na vreme bi zakliktala pa pojurila prema lazini. Upinjao je pogled, ali nije mogao da vidi zeca kojeg su orlovi gonili.

„Uloviće ga”.

Dugo je on tako sedeo, gledao unaokolo, razmišljao. Odavno nije prolazio tim gustim šumama. Uhvati ga strah. Već nekoliko dana luta, pretražuje, a nigde na trag da na- iđe. Koliko puta je ranije on tim stazama vodio baš tog prokletog Bida, koliko puta ga je proveo kroz te uvale i izveo iz obruča koji se stezao oko njega. I eto sada kada mu je Bido najpotrebniji, kada ga morao naći, nikako da se snađe i da na pravi trag naiđe. Nije mogao da se odluči kuda da pođe. Staze su zarasle, šuma se podigla, stabla odebljala, nova izrasla – nebo dotiču. Retko su ljudi za- lazili dublje u šumu, nisu išli da traže prava dveta, da šin- dru tešu, da velike i duge balvane seku i dasku pilaju, odavno je zamro zvuk sekira i velikih testera. Nije bilo dozivanja, nije se čulo kevtanje kerova. Zacarila je divlji- na. Medvedi su se spuštali do sela. Vukovi su urlali oko torova.

Vilonja je stajao. A zatim, najednom, kao da se nečega prisetio, počeo iz sve snage da viče. Odzvanjao je njegov glas, odjekivao, kao da mu se neko sa druge strane brda odazivao. Ućuta. Nekoliko ptica, preplašenih tim povikom, polete. Ispod velikog stenja ču se neko lomatanje. Uhvati ga strah i on poče osmatrati.

„Đavolja posla! Lud sam ja, lud, šta će mi sve ovo. Šuma nikada nije prazna, ova naša šuma nikada nije sama, svaki đavo njom krstari i luta”.

Zakloni se za oveći panj koji se nasadio između dva kamena. Lomatanje se nastavi. Osluškivao je. Čuo je šuštanje.

„Kos”.

Izvadi polako pištolj. Zagleda se u kolo nanizano me- cima.

Iza leda mu niko ne može prići, a spreda, e speda – i pogleda u sjajnu cev. Kad je i s druge strane čuo lomatanje suvih grana, bilo mu je jasno da se to kosovi ne igraju.

,,Tu su”, pomisli i još jače se prisloni uz kamen.

– Hej! – ču se glas.

– Hej! – odgovori Vilonja i otkoči pištolj.

– Ko je? – upita ponovo isti glas.

– A ko je tamo?

– Govori! – oštro se začu.

– Ovo je Vilonja. Vilonja iz Borja. Ovce sam izgubio.

Ču se zvižduk, a zatim nejasno mumlanje.

– Iziđi ovamo napred!

– Dođi ti ovamo!

Vilonja se malo pomeri u stranu. Neko ga snažno uhvati za ruku. Pištolj mu ispade.

– Moj si! – povika i zavi mu ruku. Vilonja nije ni pokušao da se brani.

Ispod velikog kamena sedeli su ljudi. Na lazini se sušila mokra obuća. Dizala se para iz bakrača. Neki su čistili puške. Zagledali su Vilonju, ispitivačkim ga pogledom merili.

– Đavoli jedni, đavoli, vrag vas nosio. Kao zečevi ste. Zbog mene, starog, ovoliku ste galamu podigli. Eh, eh, gle- daj gledaj – i priđe bakraču. – Jagnje ili ovca? Uh što sam gladan.

– Stari, sedi i miruj.

– Pusti ga, čuo si za Vilonju.

– Čuo sam, no neka sedi, bolje je. Ko zna koga on vodi.

– Vodim, vala nikoga ne vodim, no nosim pregršt buva da ih čuvaš. Vidim da mnogo pameti imaš, a buve može samo pametan čuvati.

Čovek ustade i usmeri se na Vilonju.

– Hajd’ sedi, a govori šta hoćeš.

– Bido, gde je on, njega hoću.

– Bido, veliš, a čekaj.

– Ti što si ljut, imaš li hleba? Gladan sam.

– Vode imamo.

– Gladan vodu ne pije.

Prinese mu komad vruće ječmenice. Vilonja uze hleb, poče ga zagledati i polako jesti. Prineše mu sira, zagrize pa i njega poče zagledati.

– Furunu za pečenje imate, vruć je hleb.

Bido je ležao ispod velikog stabla na mahovini. Kata- fa je bila velika, podignuta na brzinu od granja, pokrivena, papratima. Mirisao je jod. Vilonja se osvrte, gledao je.

– Čobanski život, obuveni spavate.

– Nikada se ne svlačimo – reče Bido. – Svi nas terate.

– Dosadilo vam je.

– Dosadilo nije, slobodni smo, ne koljemo jagnjad Burniku, ne klanjamo se kapetanu, ne plaćamo porez, ni- koga nemamo, niko nam ne naređuje.

– Slobodni kao ptica na grani i ništa nemate. Što od toga …

– Otmemo, pljačkamo – ljutito reče Bido. – Ko nam je zemlju oteo, ko decu i žene proterao, ko kuću uništio?

– Bido, ti znaš koliko te ja volim, ti znaš koliko sam ti pomogao, ti znaš da nije mene bilo odavno bi ti negde zapušio potok, ali sađa.

– Sada veliš da pređem preko granice, da zauvek os- tanem tamo, a deca – šta je sa njima, gde su ona?

Spusti glavu, pogleda u svoje drugove koji su ćutali čučeći na kolenima. Pogleda u pušku, u bombe koje su mu stajale na dohvat ruke. Polako spusti ruku na jednu.

– Vilonja, ne, nikako ne! Pogledaj ove oko mene, neka ti oni kažu šta hoće! Nije Bido sam.

Kada se Vilonja osvrnuo, vide kako ispod drveta čuče golobradi mladići koji su pobegli.

– Hej, vi, tu ste, a Burnik vas traži, eno cedi one va- še, cedi i kosti će im iscediti. Odmah kući! – prodera se na njih.

Mladići se osmehnuše.

– Vala, Vilonja, nikada više neće Burnikova pesnica lupati po ovoj glavi.

– Kući odmah – i dohvati svoj drenovak.

Svi se nasmejaše.

– Više se ne može, duša je do nosa došla, cvilimo, sko- ro ni glasa nemamo. Bido, ti si čuo ko nema krvave ruke sve je oprošteno, a ko ima neka mu sude.

Bido skoči. Oči mu sevnuše, pomeri se i jeknu.

– Ranjen si! – reče Vilonja. – Je 1′ teška rana?

– Kost nije slomljena, kroz meso je krmak prošao, našao sam ga – izvadi olovo. – Moje su ruke krvave do lakata, ko će tu krv oprati. I noge će mi biti krvave, ceo ću ogreznuti u krvi, do duše ću ogreznuti, sve dok nas leteće čete i žandarmi gone. Pred sud veliš, kod Burnika veliš. Kapetanu u ruke. E, Vilonja, e, jadni Vilonja e, pametni Vilonja. Šta leskovak i kamdžija od tebe učiniše. Poludeo si tako mi Allaha, poludeo si. Ne mogu od grehote, uzeo bih ovaj leskovak ili bolje ovu volujsku žilu, pa bih te njome da ti koža ni za rešeto ne vredi – siktao je Bido, lupkao desnom rukom po bombama, mahao volujskom ži- lom. Vilonja je gledao u njega, gledao u volujsku žilu – od bakmajstora ju je nasledio, on mu je dao kada je Švac okrenuo leđa. Polako pruži ruku prema žili i dotače je.

– Ovo je ona – bakmajstorova? Dugo je čuvaš.

Komite su gunđale, neki su predlagali da ga baš tu ubiju, neki opet da ga živa pod krlje zatrpaju, drugi da ga obese. Slušao je Vilonja jednim uvom. Mirisao je duvan i paru iz bakrača. Čutali su. Vetar je povijao granje, sa stene se čuo zvižduk. Nekoliko komita skoči i izgubi se u če- star. „Straže”, pomisli Vilonja.

– Koliko vas je u krvi ogrezlo, niste svi?

– Svi smo – u jedan glaš se začu.

– A što nas ti ispituješ, Vilonja, šta je tebi!

– Narod hoću da spasim, čuješ li ti, Bido, narod, re- koh ti, do nosa inam je duša došla. Svi ćemo uzeti puške u ruke, pa ćemo …

– Navaliti na nas.

– Na vas ili pobeći sa vama u šume.

– To je dobro i treba tako.

– Možemo i sve svoje pobiti pa onda sebe a vi ostanite i hokajte ovim brdima.

– I hokaćemo.

– Koliko dugo pitam ja vas? Gladan čovek ne može daleko stići. Od koga vi živite ko vas hrani hajd’ recite, hajd’? Kopate i orete?

– Dobro, i da odemo. Hoće li biti bolje vama i da se predamo i da naše glave odu, hoće li biti bolje vama, hajd’ reci, reci, šta čekaš?

– Reci! – povikaše i ostali. – Što si zamukao, reci!

– Hoće, biće bolje, hoće.

– Nemaju koga da teraju, nemaju rašta da sede po selima. Otići će, kažem ti, otići, kazneni bataljon će povući. Hajd’, bolje će biti.

– Decu za kurban da damo, a bi li ti tvoju dao, hajd’ kaži.

Vilonja je ćutao.

– Ćutiš, a gde su moja deca?

– Ako vam decu daju i zemlju plate, da odete, a šta onda?

Vilonja je gledao čas jednog, čas drugog, i kao da je hteo da kaže:

,,E, ti, ti nemaš okrvavljene ruke, ni ti, ni ti, a za tebe ne znam. Za tebe ne znam, ne jamčim”.

– Veliš kome ruke nisu krvave? – najednom tihim glasom upita Vejso. Bido se okrenu prema njemu. Oštro ga pogleda.

– Ja znam, Vilonja, čije su krvave, a čije nisu. Svima su nam krvave, a ako nisu, biće i to, još danas će biti.

– Bido, ja sam star i sevap ćeš učiniti ako mi dušu isteraš! Halalići ti, evo svedoka.

– Hoćeš da nas razbucaš, razoriš i pokolebaš? Koliko su ti platili?

– Platili? Pa ti si, Bido, šenuo. Sela hoću da spasim. Seti se, Bido, da ni sa muftarom nisam hteo, a ti si me te- rao, u surgun si me hteo proterati. Seti se, Bido, a ko po- tere za tobom navodi, ko žandarme gostio, muftar, baš ovaj tvoj muftar, za koga si glavu u torbu stavljao. A ko te je iz obruča izvodio, ko, reci. Hajd’ reci, hajd’ ubij. A sada je došla duša u nos. Čuo si kako radnje razbijaju, Ijude hapse, u ropstvu smo ti mi, u crnom.

– Eto, ovaj, Vejso, šta je on kriv?

Svi pogledaše u njega.

– Obesi đavola o granu, oderi ga živa, more ja bih mu svaku dlaku iščupao, pa ga odrao i Burniku poslao – čule su se upadice.

– Deca nismo, a ja sam došao i velim vam da odete da vam decu dadu, da vam zemlju isplate i idite, neka vam je hairli put.

Vilonja je uporno gledao u Vejsa. Osećao je da je uz- nemiren i da se lomi.

– Šoko će ti ranu oprostiti i neće te tužiti.

– Mutiš mnogo, mutiš, Vilonja – prodera se na nje- ga Bido.

Vejso ustade i poče se laganim koracima premeštati s noge na nogu. Zurio je Bido u njega, zurio i nije mogao da sazna šta ovo pomeranje znači. Ranio je Vejso Šoka, obe noge mu jednim metkom probio, ranio ga je zbog po- merenih mednika i preoranih njiva.

Često je Vejso odozgo sa vrhova planine gledao u svoje njive, proklinjao mednike i krušku koji su delili njegovo imanje od Šokovog. Kada bi video krušku, stresao bi se, a oko nje je svađa i izbila.

,,0ni su me ovamo doterali”, često je govorio.

– Nikad. mi nisi bio od srca, Vejso; evo ti ovog – pokaza na Vilonju – pa idi, idi.

– Lud si, Bido, nikada se moja noga neće više pobosti pred kokardom.

Vilonja spusti glavu, njegova dva prodorna oka su se prevarila. Nemir koji je Vejsa podigao na noge bio je samo borba između date reči Bidu i želje da se spusti dole – do svoje kuće, do svojih njiva kojima su zacarile divlje kupine i trnje.

Ćutao je Vilonja i gledao u mahovinu i paprat. Ispred katafe nekoliko komita tiho je govorilo. Učini mu se da se nešto tajno dogovaraju, da baš o njemu govore. Iz prikraj- ka, polako, kao da se nemarno kreće, privuče se Đul. Omanji, sa velikim, crnim brkovima, povezan crnom maramom sa žutim tačkicama. Upilji se Vilonji u lice. Gleda ga ne- tremice. Vilonja mu se približi. Ostali gledaju i ne mogu da se načude šta to čine ova dva čoveka. Đul polako podiže ruku, savi je na grudi svom snagom viknu:

– I moje su krvave, moje, i ja ću ostati ovde! Ostati, čuješ li ti, veštac; ih kako bih te smrskao da te rođena zemlja ne primi!

Vilonja se odmače od njega i polako prenese pogled na Bida. Bido se zadovoljno nasmeja.

Đul se često odvajao od svoje čete, popeo bi se na je- dnu visoku omoriku i gledao prema svojim njivama, prema devojci koja je negde u daljini odvedena i tamo izgubljena. Pričao je svojim drugovima kako je baš tu sa njom prola- zio. Uzdisao je, ljutio se i pretio prokletom Burniku.

Znali su njegovu priču. U sumraku ispod bele šamije ugledao je još belje lice. Te večeri ona je namerno podigla šamiju, otkrila svoje lice i koketno se povijala pod punom strugljom vode. Mahala je testijama, igrala je – čilino mu se – najlepšu igru koju je ikada u kolu devojaka video. Od toga trenutka nije imao mira; često je odlazio kod česme gde je prvi put video, ostavljao je mirišljave sapune, karanfile, nagomilane kamenčiće. Koliko puta je zažalio što ne zna da joj napiše, ali čemu kada ni ona nije znala da čita. Projahivao je konja pored njene kuće. Ali tada više nikada nije mogao ni nazreti ono belo lice, nije mogao da vidi one rumene jagodice, ono vitko telo. Propala je kao u bunar. Povukli su je u kuću, zatvorili. Poručivali su mu da više tuda ne prolazi, da se ne skita i da ne sramoti devojku. Pretili su mu. Padala je sitna kiša, rana, prolećna. Šuma se tek bila zaodenula listom. Bregovi okićeni cvećem. Stotine ptica je pevalo i cvrkutalo. Nije znao šta ra- di. Bledeo je, malaksavao. I te kišne noći stajao je pored česme. Samo žubor vode i rominjanje kiše. Koliko je tu presedeo nije znao. I tada se pojavila pod štrugljom sa testijama u rukama. Ščepao je devojku i nosio prema brdu. Srce je htelo da mu iskoči. Znao je da će potera za njim navaliti. Nosio je, trčao, bežao prema planini, prema vrhovima. Sve mu se činilo da je šuma retka, da ih stotine očiju gleda.

Bili su gladni, neispavani. Stajali su na brežuljku sa- mi, neka milina ga je obuzimala, gledali su se i smeškali. Odjednom se pojavi čovek sa uperenom puškom. Nije imao kuda, podigao je ruke uvis. Poveli su ih u stanicu. Ona je rekla da je silom odvedena i osramoćena. Očekivali su ga robija, zatvor, i velike muke. Spustila se noć, mračna, tiha. Izvukao je kamenje iz zida izbe u kojoj je bio zatvoren i pobegao. Bida nije dugo tražio, često se sretao sa njim kad je ovce čuvao. Divio se njegovom oružju, njegovim bom- bama. Zagledao je njegovu pušku i kundak srebrom izve- zen. Od tada se prikova za Bida i uvek je bio pored njega.

– Ruke su mi, Vilonja, krvave, ja ne mogu dole. I ja neću dole.

Bido pogleda Đula i osmehnu se.

Ređale su se izjave, ređale sudbine ljudi koji su tu po- red tog velikog kamena pod slabom katafom sedeli i slu- šali Vilonju kako im kuje neku ujdurmu, ujdurmu za koju oni nisu hteli ni da čuju.

– Čuo si šta smo ti rekli, a sad idi; ako nešto dobro skuješ, notraži nas, a sada idi odmah, idi!

– Gde da te tražim, Bido?

– Naći ćeš me ti.

Vilonja se okrete, pogleda još jednom sve, pa pozva mladiće:

– Hajte sa mnom, povešću vas dole, niko vam ništa neće. Hajte?

– Selam ćeš mi Burniku, i naše su ruke krvave.

Bido se meškoljio. Znoj ga je oblivao.

„Pas prokleti, namirisao je i došao”.

Zagleda se Vilonji u lice. Dugo ga je tako posmatrao. Ostali su ćutali. Bido najzad skide pogled sa Vilonje koji se smeškao.

– Tako velite, nismo vam više potrebni, pa idite, eh, Vilonja, Vilonja, čoveku pamet posle dolazi.

– Džemijet je propao. Rizvan-beg je primio rentu. Spaho, ti njega znaš, gleda čovek svoga posla. Od svake se senke plaši.

Komite se uskomešaše.

– Ćutite i napolje svi! – naredi Bido.

Ljudi se polako digoše, držeći puške. Gunđali su i psovali.

– Ti, Vejso, ostani; ostani ovde i ti, Đule.

Vilonja prebaci nogu preko noge i nasloni se na svežu paprat.

– Govori ko te je poslao i hoće li dati „.roblje”.

– Onima u Metohiji su dali, ti znaš to bolje. Dali su.

Bido podiže ćulaf sa glave, a crna marama sa žutim

tačkicama polako mu skliznu na koleno. Zagleda se u nju. Davno ju je dobio od kačaka iz Metohije, a pre nekoliko dana, kada ih je posetio, nisu hteli ni da ga pogledaju. Ni sami nisu znali šta da rade, kuda će sa svojim glavama.

Pljunu na paprat.

– Svi sada perete ruke. Svi ste me krili, nagovarali, e šta sad, prokleti đavoli, smutljivci? Ko god dođe, ko god zemlju prihvati, klanjate mu se, uvlačite mu se pod kožu. I ti si mi čovek!

– Dobro, Bido, ostajem ovde sa vama, noge me slu- že, oči imam, pušku umem da nosim. Hajd’, idemo da ra- tujemo. Prvo svoje da pobijemo, sela da popalimo. A dole, ti znaš, dole Burnik premlaćuje Ijude. Sada mlati, a posle će ubijati. Zapamti šta ti ovaj ludak Vilonja kaže.

Sunce je odavno zašlo i spuštala se noć. Vetar je povijao četinare. Hučalo je. Počeli su se gomilati oblaci.

– Naći ću vas ja, ništa vi ne brinite.

– Decu i žene neka nam daju, zemlju neka nam isplate – dovikivao je Bido.

Gledao je za Vilonjom koji se lomatao niz niski put. Pritiskala ga je hladnoća. Priteran tu uz kamenjar, opkoljen sa svih strana, ne samo od žandarmskih pušaka već i od onih koji su do juče puzali stazama, noseći poruke, noseći mu hranu i obaveštenja kuda se kreću žandarmi. Eto sada oni sede u svojim kućama. Kupuju zemlju od onih ko- jima je dosađilo nasilje, od onih koji su priterani nemaš- tinom.

Kako je sad nemoćan, mali, ostao sa nekoliko ljudi koji gledaju u njega kao da će im on dati spas. Nikada niie bio tako sićušan u svojim očima i nikada se nije više upla- šio. Osetio je kako je bio samo mačuga u rukama. U ru- kama svih tih dole koji su sada graditi nove torove, podi- zali staje i pokrivali svoje kuće novom šindrom. Nije imao snage da im se osveti. Pogleda u svoju pušku. Pogleda u urezane sjajne lire i bele medžedije u kundak. Prigrli je kao da je hteo da joj kaže: „Idi, od mene i ti, ostavi me i ti, izdaj me i ti koja nikada nisi utajila”. Hladan metal ga zagolica po licu.

Crne marame postadoše još crnje. Osećali su kako u zraku lebdi neka čudna orao koja ih pritiska. Znali su da Vilonja nikada nije dolazio tek tako da ih vidi. Vetar je bio sve jači. Vrhovi drveća su se povijali, a na plavom nebu treptale su zvezde.

– Zvezde – reče Đul i uzdahnu.

– Tvoja još negde sija – dobaci neko.

– Kome ruke nisu krvave, oni dole pozivaju i besu daju da se nikom ništa neće desiti. Kome nisu krvave neka ide i to odmah neka ide.

Svi su ćutali.

– Neka ide!

– Ruke su svima nama krvave i niko neće otići dok Burnik po ovoj zemlji hodi.

– Da se zakunemo – reče Vejso.

– Vallahi, Bilahi, Tallahi – čulo se u noći tiho i odlučno. Zakleše se svi zajedno, svi, svi.

Please follow and like us:
0