MUHAMED MULE MUSIĆ “VRTLOG” ŠESTO POGLAVLJE

Views:
20

VI

Cele noći Demir je čas sedeo, čas se bacao na goli pod pokušavajući da zaspi. Isprebijan i iznemogao od gladi, od žeđi, bez duvana, huktao je. Noć se otegla kao čitava godi- na, nigde svetla. Mučio se i plašio mraka, plašio se neiz- vesnosti, crnih Burnikovih brkova, krvavog pogleda i nje- govog smeška na usnama.

,,Ni petlovi liisu pevali, a ko zna, verovatno se i ne čuju u ovoj pećini”, mislio je Demir. ,,Da li će skoro zora? Zora, samo zora, dan, pa neka bude šta će biti”.

Koliko je i kako proveo u bunilu, u čudnim snovima koji su se smenjivali jedan za drugim bez ikakvog reda.

Vrata se naglo otvoriše. Svetlost raseče mrak na dve polovine.

– Tico, čekaš da te molim da izađeš. Napolje, stoko jedna.

Demir zadrhta, ustade i pođe osvrćući se na sve strane. Zgrabiše ga čvrste narednikove ruke. Oseti kako ga za vrat stežu kao klešta.

Rosa se sjajila po belom kamenju. Bokori ruža zamirisaše. Iza jednog dela stanice blejalo je jagnje. Narednik, sveže izbrijan, usukanih brkova, raskoračenih nogu stoji i gleda Demira.

– Kolika volina, a lak si ko pero, e tico, vidiš kako sam te za vrat uhvatio i od zemlje odvojio, tico jedna. Hajd’, sad si se naspavao, pa evo ti – pokaza mu metlu – briši ispred stanice i oko stanice.

Demir uhvati obema rukama veliku brezovu metlu i pođe prema izlazu.

– A kantu, nju si zaboravio, sve treba prvo poprskati, pa onda čistiti, nije ovo ona tvoja brvnara.

Demir uze kantu, napuni je vodom. Prskao je put ispred stanice, prskao i stalno mu se ispred očiju mutilo. Nekoliko puta posrnu, ali se zadrža o ogradu. Pogleda prema žbunu gde je juče vezao vranca.

„Vranac, pa šta je s njim, da li ga je Spaho odveo?” — vrzmalo mu se po glavi. Bojažljivo uđe u dvorište stanice.

– Gotovo? – upita Burnik.

– Gotovo nije, ali molim te, gospodine naredniče, da li je Spaho odveo moga konja?

– Konja, ja da ti čuvam konja, vidi molim te, a šta sam ja, šta? – i zamahnu rukom. Demir se izmače, a narednik posrnu.

– Tako, stoko, tako, ti bežiš? – pa ga udari nogom u stomak. On pade.

Oko Demira koji se previjao stajali su žandarmi i sme jali se.

– Tako, tako, gospodine naredniče – reče jedan – treba tu stoku samo tako, tebe on da pita za svog konjo, vidi molim te, kako se ubezobrazio.

Demir je stajao ispred stanice. Sunce ga je peklo. Osvrnuo se desno, levo. Pogleda u sunce koje se visoko uzdiglo.

„Skoro će podne”, pomisli i pođe prema opštini.

– Hej, kuda ti tamo?

Demir zastade.

– Nije tamo Borje, kući odmah?

Demir pođe natrag.

– Kuda tamo? – začu se ponovo isti glas.

– Natrag kad ti kažem.

Demir se povrati. Smejali su se žandarmi. Jedni su mu govorili da ide, drugi da se vrati. Vrteo se čas tamo, čas ovamo. Nije znao kuda. Iz stanice izađe kaplar.

– Ovamo, ovamo i pođe prema trnju.

,,Šta će biti sad?” Polako koračajući išao je za kaplarom. Kada zađoše iza velikog gloga, Demir ugleda samar.

– Ovo je tvoje i nosi, odmah, nosi!

Demir zametnu samar na ramena.

– Ne tako. Osamari se i kolane pritegni, pa polako kući.

Samar poklopi Demira. Virila mu je glava ispod samara.

– Tako, eto tako, znaš ti kako treba. A sad za mnom.

Privede ga do stanice. Žandarmi su se smejali, vikali,

kikotali se. Demiru je zujalo u ušima.

– Kući i nigde ne svraćaj, samar ne skidaj. Pratićemo te – čuo je naređenje, čuo je pretnje: – Ne skidaj!

Pođe laganim korakom. Celo telo ga je bolelo. U ušima mu je još odzvanjao glas ,,ne skidaj!” Vijugala se uska staza. Belasao se kremenjak po putu. Slivao mu se znoj sa čela, u daljini je čuo zvono na ovcama.

„Izdrži, Demire, alah će pomoći, trpi, Demire, trpi i čekaj i dženet je strpljenjem pokriven. Trpi, a ako ne mogu više?” Uzdahnu. „Moj vranac, šta je s njim?”

Čuo je padanje vode u korito, pa ubrza korake prema česmi; činilo mu se da će mu jedino ona pomoći. Priđe i poturi ruku. Oseti kako mu celim telom prolazi laka hladnoća. Rashlađenom rukom prihvati kolane. Poturi i drugu ruku. Poče se umivati jednom rukom. Milovala ga je hladna voda.

„Skini samar, pa šta bilo, a ako neko gleda, ako je nekog poslao?” Čvrsto steže kolane. Sede oslonjen uz samar. Oseti miris konjskog znoja. Zagleda se u kolan koji je držao u ruci. Začu šaputanje. Okrenu se i vide grupu dece koja su se gurala i virila iza kamenjara.

– Hajd’, donesi mi malo hleba, mali, gladan sam.

Dečko zakloni glavu iza kamenja.

– E, pa da me prevariš i Burniku prijaviš, a ako si ti kontrakomita?

Ostala se deca nasmejaše.

– Osamarena kontrakomita, e jesi blesav.

Nedaleko ispod česme čuli su se glasovi iz kuće. Dugo

se Demir lomio da li da pođe pirema kući i zatraži hleba. Poznavao je on te ljude, ali se nije usudio. Verovao je da će Burnik poslati pratnju, ili će se raspitati ako pratnje nema.

Demir ustade i pođe. Odlazio je, a za njim je brujala česma. Uska staza pela se kroz paprat i kleke, a niže su se nizale seoske vodenice. Činilo mu se da će od umora, gladi i bolova baš tu negde između paprati i kleka pasti, strovaliti se. Spusti se na kamen. Gledao je dole prema selu. Dalje se ne može, ne može se ni koraka više.

– Što, jadan čoveče, ne skineš taj samar?

Demir se okrenu i vide ženu kako čuči iza kleke. Odmahnu rukom. Zena se podiže i priđe mu.

– Kuku, pa to si ti, Demire, kuku, kako si jadan.

– Gladan sam i umoran. Ne mogu dalje.

Žena izvadi iz torbice komad hleba.

– Evo ti, jadniče.

Halapljivo je Demir gutao velike zalogaje.

– Da donesem još, nije daleko.

– Ne, moram da idem, daleko je, a već je odavno prošlo podne.

Podiže se i pode.

– Skini tu samarčinu. Ostavi je, pa dođi s konjem i uzmi je.

– Ne smem, Burnik je naredio da ga ovako nosim sve do kuće.

Prolazeći pored mramora i velikog graba, bilo rnu je svejedno da li će neko pucati ili ne, a kad ugleda bujnu i gustu šumu, sinu mu misao da pobegne i da tamo negde nađe svoga brata i da mu se priključi. ,,Ne sada, ne. Decu treba videti, ne sada, ne sada”. Bežao je od te misli i ubr- zao korak.

Pogleda gore prema svom selu. Ukazaše mu se grane velikog bora. Kad god je dolazio, uvek je prvo video te grane. Čim bi ih ugledao, osetio bi neku milinu i radost. Sada mu se ukaza veliki glog. „Glog, moj glog”, i skoro mu suze pojuriše. Iza gloga niče jedna glava, zatim druga, treća, i on vide čitavu gomilu. Protrlja oči, pa ponovo pogleda. Sada su te glave jurile dole prema njemu, čuo je i glasove. Čuo je plač i vrisku. Prvi je dotrčao Sadko. Ljubio ga je, grlio.

– Samo neka si nam živ, babko naš.

Devojčica je počela da gura brata, da ga čupa za ko- su. Demir se nije branio, nije ništa govorio, pustio je decu da rade šta hoće. Seo je pored samara, a deca su se načič- kala oko njega, svako je hteo da ga dotakne da ga vidi. I najmlađi sinčić dotrča sa suzama u očima, sav izgreban od kupina i sede mu u krilo. Poče mu polako preturati po džepu. Preturao je, preturao, pa kada nije ništa našao, ljutito pogleda u oca.

– Nema ništa, nema – i skoro se zaplaka. Starija su se ljutila na najmlađeg i terala ga od oca. Demir stade i pogleda samar koji se Sadko već pridizao sebi na leđa. Se- strica potrča da mu pomogne. Gledao je Demir kako se de- ca otimaju oko samara, kako ga zajedno nose povijajući svoja nejaka leđa.

Uze najmlađeg u naručje. Mali je nešto pričao, žalio se na majku što mu nije dala sira, žalio se na Sadka što ga nije vodio da čuva ovce, žalio se na sve u kući. Pričao je veselo, živo, smejao se i grlio oca. Kod gloga ga je i Raba dočekala. Vranac je pasao oko tora.

Please follow and like us:
0