USMENA PRIČA “NEZNANI DELIJA”

Views:
35

Hasan-paša je imao od evlada samo jedno muško dijete. Bio je poštovan i cijenjen. Pred svoju smrt pozva sina:
— Sine moj! Ostavljam ti u amanet sav ovaj imetak, pa dobro pazi! Ukoliko budeš radio pošteno i trošio umjereno, nećeš nikada doći u priliku da prosiš, a ukoliko ostaneš bez imetka, nemoj prositi nego se objesi za ovaj direk, reče mu, pokazavši rukom na tavan. — To ti je moj amanet, sinko.

Kad Hasan-paša umrije, njegov sin se odade piću i uživanju, lutanju po mejhanama i harčenju imetka. Tako dođe vrijeme da nema šta da jede. Pomisli da ide prositi, ali se sjeti očeva amaneta pa odustade. Riješi da izvrši očev amanet.
Kad uđe u sobu obuze ga strah pa se zamisli šta da radi, te, na posljetku, čvrsto odluč i da izvrši očev amanet.
Dršćući, prinese stolicu, pope se i natače konopac na vrat pa zamoli Boga da mu oprosti što to čini. Taman kad se opusti, pokaja se, ali nije bilo fajde; sve je bilo kasno. Direk se otkova i zajedno s njim pade na pod. To je upravo tako bio postavio stari paša. Sin je bio sav sretan što se spasio vješala, pa zahvali Bogu. Kad vidje kako se iz razbijenog direka prosuše dukati, silno se obradova. Dugo je molio Boga za sreću duše svoga oca. Blago opet poče trošiti neumjereno. Za nepunu godinu dana opet je bilo sve poharčeno. Zato se odluči da proda kuću i sve što ima, pa da kupi dobra konja i pašinsko odijelo. Tako i uradi. Otisnu se u bijeli svijet. Putujući ugleda neku mejhanu desno od puta, pa odluči da se malo svrati.
Kad ga mejhandžija ugleda, pomisli da je paša i izađe pred njega. Podrža mu konja da sjaše.
Neznani delija uđe u mejhanu i nazva selam, a kad ga prisutni ugledaše onako opremljena, svi ustaše na noge i prihvatiše selam. Mejhandžija se vrati iz podruma. Neznani delija pozva mejhandžiju k sebi i upozori ga da dobro pripazi na bisage, pa mu onda reče da donese po jednu kahvu svima; on časti. Kad to prisutni čuše, svi se zapanjiše, pa prvo pogledaše u bisage i pomisliše: “Ja, kako se tu blago krije?” Nisu ni pomislili da se u bisagama nalazi obična gvožđurina — halat za potkivanje konja. Kad prisutni popiše kahvu i zahvališe neznanom deliji, počeše se sašaptavati. U nagadanju ko je ovaj: aga, beg, paša, doguraše i do cara. Dodade jedan:
— Ako je car, gdje mu je onda carska kruna?
— Možda je u bisagama? — dodade drugi.
Tako ih i večera zateče u mejhani.
Opet ih neznani delija časti večerom. On ostade čitavu heftu dana u toj mejhani, časteći svakog ko god je dolazio.
Jednog dana dođe jedan siromah, pa kad ga ovaj počasti, on mu se dugo zahvaljivaše. Pozva ga svojoj kući. Delija pristade pođe.
U putu mu siromah poč e pri č ati; kako on ima dosta blaga ali neč e da ga harč i, jer je usnio san: njegov rahmetli otac rekao mu da dobro čuva novac. Kad dođoše kući pokaza on neznanom deliji tri ćupa s dukatima. Prvi ćup bijaše pun, drugi do pola, a treći do jedne trećine.
— Ovaj puni ćup je mog djeda, ovaj što je do pola napunjen je moga oca, a ovaj što je u njemu jedna trećina — to je moj ćup.
Neznani delija se nasmija pa mu reče:
— Ništa je to koliko ja imam, ali fala Bogu što i ti imaš.
Još malo neznani delija tu posjedi pa se vrati natrag u mejhanu. Opet on časti svakog ko god dođe u mejhanu, a mejhandžija sav zadovoljan što mu tako dobro ide posao.
Osvanu novi dan. Oko podne oglasiše pred mejhanom da je umro onaj siromah i da se njegova kuća prodaje za pedeset dukata, pa ko hoće neka je kupi. Javi se neznani delija da je on kupiti da će za nju dati sto dukata, s tim da onog siromaha dobro opreme i da ključeve od kuće odmah dobije.
Čim dobi ključeve, neznani delija ode siromahovoj kući, uze one dukate što mu ih je siromah pokazao te plati kuću i opremi siromaha, a kuću koju je kupio pokloni nekom siromahu.
Zatim se vrati u mejhanu i obavijesti mejhandžiju da mu spremi konja, jer uskoro odlazi. To mejhandžiji bi vrlo žao, jer je gubio dobrog mušteriju. Kad mu opremi konja, vrati se do neznanog delije i reče mu koliko je dužan da plati, pa ga zapita treba mu donijeti bisage. Mislio je da su mu pare u bisagama.
— Ne treba, mejhandžijo, platiću ja odavde — i zavuče ruku u kesu. Lijepo plati mejhandžiji a povrh svega darova mu još pedeset dukata što ga je vjerno služio. Mejhandžija se zahvali, poljubi mu ruku reče:
— Hvala vam, veliki care, nek’ vas sreća u putu prati!
Kad neznani delija ode, mejhandžija se vrati pa reče onima koji su se bili okupili u mejhani:
— Vala, ljudi, još mi je musafira dolazilo, zgodni’ i bogati’, al’ k’o ovaj nije ni jedan. On sav dug plati, a iz bisaga ništa ne uze.

Zabilježio: F. M.

* Narodne pripovijetke iz Bosne i Sandžaka, Sarajevo 1977., str. 105-108.  Priču je pripovjedao mula Rizvan Fetić iz Bijeloga Polja, a zabilježio Muhamed ef. Fetić,

Please follow and like us:
0